А колико си их имао/ла до сад?

 

(Ваљевске Новости, 4. мај 2017.)

 

Можда и кључно питање у сваком мушко-женском односу – „колико си их имао/ла до сад“ – тврдокорно опстаје упркос свој еманципацији, прокламованој једнакости и толеранцији. Питање, које се кад-тад постави, а неретко и испречи, у већини односа.

Иако по логици, у модерним временима посве непотребно, оно опстаје, још из „средњег века“ људских односа, када се „поштење“ мерило бројем партнера. Узалуд се понадасмо да смо напредовали као врста, и да поштење мере сасвим друга мерила од броја различитих лица у кревету: често је бити лопов, фукара, лажов, убица… мање морално неподобно од уживања у животу, а и у самој градацији уживања, одавати се алкохолу свако вече кудикамо прихватљивије него одати се другој особи.

И да се не лажемо: то је питање које већину занима, ломи се само на моменту да ли ће бити постављено или не. А зашто? Када дубље размислимо, уопште није толико битно. Колико то утиче на отвореност и посвећеност у актуелној вези? Чак и кроз призму „поштења“, често се деси да особа са „само“ неколико партнера буде морално упитнија од оне с много већим бројем „дружбеника“.

Не браним промискуитет као такав. Немогућност да се „смири“ и буде с једном особом по свему одговарајућом, често говори о психичкој и психолошкој нестабилности особе. Ипак, браним, темељно, право сваког људског бића да ужива у животу и осети све његове чари. Отуда, лично, дискусију о броју партнера не сматрам безобразлуком, већ је третирам као логичну, па и неопходну, искреност. Која, додуше, треба да наступи тек у моменту пуне зрелости неког односа: у супротном, преурањено, може да буде тек пуко хвалисање или знак каквог психичког поремећаја.

У реду, живимо у друштву неједнаких вредности, свестан сам тога, и нису исти „репови“ који се вуку за мушкарцем и који се вуку за женом. И још дуго ће он с много партнерки бити швалер и шмекер, а она с много партнера – курва. И тако ће мерити не само мушкарци, већ можда још више, жене. Узалуд проста математика, која принципијелно доказује да мушкарци имају партнерки баш онолико колико жене имају партнера.

А суштински, опет велим, то је толико небитно… Извлачећи битност питања „колико си их имао/ла до сад“ изван опсега нормалне и потпуне искрености партнера (као императива), себе, у ствари, држимо закованим у прошлости, уместо да се окренемо садашњости и будућности. Особа с којом смо тренутно нама нешто пружа и треба да пружа. И ми њој. Убићемо лепе моменте размишљајући о нечем што је у својој основи сасвим логично? Бавићемо се формом, а не суштином?

Можда нисам добар пример, као заговорник апсолутне искрености. Можда би ваљало да послушате стручњаке за мушко-женске односе и понешто из ваших прошлости и ви и партнер/ка задржите иза седам брава. Ја сам, напротив, заступник тезе да између људи који се воле не сме да буде тајни, јер се свака тајна кад-тад окрене против емоције. А љубав сазрева. И што је зрелија, тражи више „хране“. Потпуност једног односа зависи и од посвећености, искрености, оданости, и спречавању сваке могућности да „спољна сила“ (породица, „пријатељи“, гласине, олајавања…) утиче на тај однос.

Кад осетим да веза прераста у нешто потенцијално више од пуког чаврљања пресецаног сексом док обоје исчекујемо да се појави неко „бољи“, ја искреношћу дајем подстицај за такав напредак. Један од елемената те искрености је да педантно истртљам шта сам до тад радио. И никад се нисам покајао. Могуће је било да се дама згрози над мојим курварлуком и оде, али се дешавало супротно: то је на више нивоа помагало нашем односу. Нешто је, ваљда, значило што сам јој рекао оно што сви крију „као змија ноге“, а ни чињеница да сам се после свега посветио и отворио баш њој није занемарљива.

Наравно, нисам никад као какав услов постављао такву искреност супротне стране, иако сам је, истини за вољу, добијао. Али ме је искуство научило да је вероватније да сам тридесет трећи него трећи, па је – посебно имајући у виду да се све сазна унутар шире друштвене групе у оквиру које традиционално тражимо партнере – врло могуће да оно „ти си ми трећи“ пре схватим као увреду мог интелекта.

Немам, дакле, проблем да будем „тридесет трећи“ – осим са становишта поменуте искрености, сасвим је ирелевантно питање броја њених претходних партнера. Једино је битно питање броја садашњих партнера. Или: „Није ми важно да ли сам ти први или сто први, важно је да сам ти једини“.

Али, у реду. Прихватићу да многе занима, да може чак и да им смета већи број ранијих партнера свог садашњег партнера од „прихватљивог“. Онда да дефинишемо шта је то прихватљиви број партнера? Како то да урадимо, када су појединачна мерила врло лична? „Ја“ мислим да је прихватљиво да јој будем „трећи“, а „она“ прошле године испуцала тај број поклекнувши пред тамнопутим аниматором на летовању у Египту. Пу, малера! Притом „ја“ заборављам како је то било лепо, изазовно и узбудљиво с мојом 83. партнерком, водичем агенције на летовању у Грчкој. И, тако, пропаде једна потенцијално добра веза, на самом почетку.


Линк ка оригиналу

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

2 thoughts on “А колико си их имао/ла до сад?”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *