ARHANGEL, APIS I ZLO

 

Obećao sam, i moram da se pozabavim trima knjigama domaćih autora, kojima je osnovna potka – burna srpska istorija u 19. i s početka 20. veka.  Priznajem, volim knjige s takvom tematikom, ali sam, opet, posebno obazriv, jer je tu samo stvar veštine i znanja autora koliko će uspeti da pobegne od suvoparne istorije i da napiše štivo koje se čita s lakoćom. Recimo da sam u ovom izboru bio podeljene sreće, ali da tas zadovoljstva ipak naginje na pozitivnu stranu.

Knjige kojima sam se bavio su, ispostavilo se, tri „Lagunina“ izdanja: „Noć arhangela“ (Vlada Arsić, 2016.), „Vetrovi zla“ (Branislav Janković, 2015.) i „Apisov apostol“ (Slaviša Pavlović, 2016.).

NOĆ ARHANGELA

noc_arhangela-vlada_arsic_v Da počnem s mojim apsolutnim favoritom u ovom trilingu, knjigom Vlade Arsića. Čovek se specijalizovao za istorijske teme, i to one o kojima se ne priča, ili se veoma malo priča, pa ih onda lepo nadogradi i u taj istorijski okvir, čvrsto ga se držeći i istraživši nebrojeno činjenica, koje su većini nepoznate, smesti dramske likove svoje umetničke, ali sasvim povezane pripovesti. U sve to, vešto je upletena enigma. Tako je bilo sa „Brodolomom„, isto je radio u „Kad zvona zaneme„, oprobani recept je primenio i u „Noći arhangela„.

Radnja ovog romana „vrti“ se u rasponu od dva veka: početak je u julu 1968, kada je eksplozija terorističke bombe u beogradskom bioskopu „20. oktobar“ pokazuje da je socijalistička Jugoslavija itekako ranjiva. Iz tog, veoma stvarnog i veoma bolnog događaja, Vlada Arsić izvlači priču sa nekoliko junaka, čije će nas životne sudbine vratiti u ne tako davnu, ali dovoljno daleku prošlost: Srbiju Karađorđa i Miloša, kumoubistvo i teško prokletstvo koje ono nosi, i naručiocima, i izvršiocima, i osvetnicima. I Srbiji, reklo bi se, iako će autor iskusno taj zaključak prepustiti čitaocu.

Ovo je roman koji će nas ostaviti duboko zamišljene. Shvatićemo da većina događaja u sadašnjosti ima duboke korene u prošlosti. Pitko ispričana priča dovešće nas do razmišljanja o prokletstvu, sudbinskom namirenju, davnim dugovima, nebeskoj pravdi… Ali će nam otkriti i pregršt nepoznatih istorijskih detalja. Da li ste, recimo, znali da je crnogorski kralj (knjaz tada) Nikola Prvi Petrović, pokušao da izmiri dve porodice, i obnovi njihovo kumstvo, predlažući da kum njegovoj kćeri Ljubici – Zorki i knezu, potonjem kralju, Petru Karađorđeviću, bude niko drugi do srpski kralj Milan Obrenović?  Ja nisam, priznajem.

Opterećene teškim bremenom kumoubistva – Karađorđevići kao žrtve željne osvete i u bojazni od nove izdaje, Obrenovići kao zločinci željni oproštaja i u strahu od kazne – obe porodice su to obnavljanje kumstva odbile. Ko zna kako bi srpska budućnost  izgledala da je do tog velikog izmirenja u režiji – potonja istorija je pokazala: žrtve Karađorđevića – Nikole Petrovića, došlo. Možemo samo da nagađamo. Ali ova, i pregršt drugih istorijskih i logičkih kockica, koje Arsić pedantno, znalački slaže vodeći čitaoca do kulminacije drame, pokazuje svu suptilnost, bremenitost, pa i tešku nesreću naše prošlosti i ukazuje na korene novovremenih lutanja.

Uglavnom, „Noć arhangela“ je knjiga koja se čita u jednom dahu. Moj utisak je da se ovim romanom Vlada Arsić definitivno etablirao kao jedan od vodećih majstora istorijske drame u nas. Iako, možda pristrasno, pa neka mi oproste drugi autori, mogu da kažem i – vodeći majstor.

VETROVI ZLA

vetrovi_zla-branislav_jankovic_vTreći roman Nišlije Branislava Jankovića se, u istorijskom vremenu i događajima, prepliće sa Arsićevom pričom. „Vetrovi zla“ je takođe jedna upečatljiva pripovest o događajima, direktno vezanim za Miloša Obrenovića. Istorijski je poznato da je kumoubica umro prirodnom smrću, ali, Janković vešto stvara pretpostavku da je, pred sam kraj života, srpski knez ubijen. Iz osvete.

Porodica najpre zataškava stvar, ali, Milošev naslednik, knez Mihailo, angažuje istražitelje da dođu do istine. Osim što čitaocu vešto predočava n baš popularne osobine dinastije Obrenović (brutalnost, samoživost, sklonost skandalima, neverstvo…), Janković takođe vodi dve paralelne priče, čije junake paralelno progone demoni prošlosti i davne kletve.

Momenat koji se meni lično nije dopao je uvođenje natprirodnog u deo priče – istražitelj Jevrem Utvić, zbog davnog greha svoje majke, ima od detinjstva sposobnost da vidi duhove – ne zato što sam protiv takvog rešenja uopšte, već mi se nekako ne uklapa u ceo koncept. Ipak, srećna okolnost je da je to tek periferna potka, nenametljiva u odnosu na ostale elemente dela, koja, doduše, pomaže autoru da ispliva iz krimi scena stvorenih u mašti, pa na kraju ipak isplivava uspešno.

Sa druge strane, umešno su isprepletani odnosi, intrige i zavere, balansirani autorova fikcija i istorija, i precizno sazdani likovi, pa to ipak pretežno drži pažnju čitaoca.

Osim toga, imamo ovde vešto ispletenu sliku Srbije iz perioda osetljivog statusa prema umirućoj turskoj carevini, dobro okarakterisane i izatkane likove, i precizno odmeren konflikt istorijskog i akcionog. Iako ga u ličnoj vrednosnoj lestvici stavljam za stepen ispod prethodnog, „Vetrovi zla“ su odličan roman koji svakako treba pročitati.

APISOV APOSTOL

apisov_apostol-slavisa_pavlovic_vKonačno, treći roman u ovom predstavljanju je i knjiga koja kvari moj ukupni utisak. „Apisov apostolSlaviše Pavlovića je, po mom utisku, lepo zamišljena, ali nedovoljno dobro raspletena pripovest, koja za bazu ima teoriju da Dragutin Dimitrijević Apis nije streljan posle Solunskog procesa 1917, već da je dugo iz emigracije nastavio da „kroji kapu“ Srbiji i Srbima, preko organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, koju je osnovao. I tu se istorijski momenat završava.

Radnja kreće zanimljivo: mladom i buntovnom novinaru beogradskog prorežimskog lista, nepoznati dostavljač – ispostavlja se, član „UIS – Crne ruke“ – donosi podatke zahvaljujući kojima novinar otvara aferu, čiji su rezultat brojna hapšenja i poglašenje ambicioznog žurnaliste za nacionalnog heroja. Tu, međutim, počinju i njegove nevolje, koje kulminiraju nameštenim ubistvom, osudom na tešku kaznu, isceniranom pogibijom i bekstvom u SAD u emigraciju. Uz pomoć „UIS“ on uspeva da dokaže nevinost, ali život više nije isti, i na kraju i on sam postaje „drug član“.

Osim što je ovde istorijskog momenta najmanje (iako je definisano kao priča o alternativnoj istoriji), šta više, ima ga samo toliko da se ubaci u priču, ostalo je fikcija, roman po meni ima ozbiljnih nedostataka. Previše usputne priče i autorovih filozofiranja, koji ubijaju radnju, poprilično nedorečenih momenata, i, možda najvažnije, logičke nedoslednosti i netačnosti. Počev od toga da mladi i neafirmisani novinar ni u jednoj redakciji, pa čak ni u srpskim poludivljim polutabloidnim redakcijama, ne može da meteorski tako napreduje da očas dođe do funkcije glavnog urednika, zaključno sa činjenicom da nema sudije koji bi pustio na slobodu osuđenog do pravosnažnosti presude, za teško krivično delo, posebno ako je sudija deo organizacije koja celu priču namešta.

Dobro, Pavlović je najmlađi od ovog trilinga autora, realno, ima tu još prostora da izbrusi autorsku veštinu, iako mu je ovo četvrti roman (i prvi kog sam ja pročitao), i negde sam siguran da će osnovane, dobronamerne kritike, uvažiti i „izlečiti boljke“. Konačno, ovo ne znači da upravo ovaj roman nekom čitaocu neće biti književni favorit u ovoj godini, jer o ukusima, ipak…

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *