БАРБАРА, НЕ БАРАБА! Полуотворено писмо Барбари Животић

 

Сећаш ли се Барбара, падала је киша непрестана
над Београдом тога дана, а ти си ишла насмејана
покисла, озарена, очарана, под крупним капима кише…

 

Барбара, драго дете:

Верујем да би ми чика-Превер опростио што сам у његовој песми, с тако лепим именом, уместо Бреста уписао Београд. Чинило ми се пригодно, дан на који си ти постала позната у целој Србији тако је личио на овај из Преверове песме, а и твоје усхићење ми се чинило одговарајућим.

Наравно да си била усхићена. Остварила си сан многих девојчица, да се појавиш на телевизији, с микрофоном у рукама. Да те гледају родитељи, бабе и деде, пријатељи, да се после данима хвале како (у кући, породици, као пријатеља) имају новинарку, да прежвакавају како си била лепа, како ти је била фантастична фризура, како ти јакница стоји као саливена, како си – на послетку – скресала оним опозиционим барабама и лудацима.

И све је то тако, осим код оног дела „новинарка„.

Није лако бити новинар. Да би се неко бавио новинарством, мора да има знање, мора да има способност логичког размишљања, мора да поштује правила професије, мора да буде частан

Е, видиш: ти, који су тебе ангажовали да би ти родитељи, деде и бабе, пријатељи… били поносни, нису те ангажовали као новинара. Млада си, нисам сигуран да си то разумела, у ствари, негде бих, као кудикамо старији и искуснији, из дубине душе волео да ниси разумела. Да си обманута. Да су те – речено младалачким речником који разумеш – „навукли„.

Пре безмало три деценије, дакле, у време када ти још ниси била ни у машти својих родитеља, ја сам био млад новинар – тек нешто старији него ти сада – и био сам део екипе „Новости“, која је извештавала са нечега шта се у Београду није дешавало више од 20 година: са демонстрација. Као и јуче: бунила се тадашња демократска опозиција против диктаторске власти једног човека и његових сатрапа, који су упропашћавали државу, уништавали нацију и обезглављивали народ.

И тада је режим по опозицији сипао дрвље и камење, али демонстрације нису прошле мирно као јуче: сипао је режим по народу и сузавац, и воду из водених топова, и гумене метке. И двоје људи је погинуло. Мртво. Капут. Убијено. Нема их више. И те демонстрације су трајале данима. Ја сам, као што си могла да прочиташ у претходном пасусу, радио у провладиним новинама. По логици твојих данашњих послодаваца, на ону другу страну која је демонстрирала, требало је да гледам као на непријатеље. Веровала или не, а ако те не мрзи – можеш да пронађеш исечке из новина тих дана, упркос свему, па и отвореним притисцима и захтевима, били су то прави новинарски извештаји: ко, шта, где, како, зашто… без сврставања, без коментарисања, без нагрђивања.

Нисам био искусан новинар, али сам знао да нешто није у реду, јер да јесте, не би се народ у толиком броју побунио. Нисам био искусан новинар, али сам знао и смео да одолим притисцима и изазову проминентности напада на опозиционе групације, што би ми свакако донело много бољи положај у редакцији. Нисам био искусан новинар, али сам знао да слава тако стечена не траје дуго. Нисам био искусан, али сам знао да новинар једино шта има су – име и интегритет.

Зашто ти све ово пишем?

 

Најпре: погледај сада, апостериори, свој „наступ“. Видећеш да уопште није био телевизичан. То што ти немаш боју гласа за живо јављање, заиста, није твоја кривица: то је требало да буде важно онима који су те бацили у ту ватру. Оно шта јесте твоја кривица је што ниси успела да саставиш сувислу реченицу, бркала си падеже, мљацкала си, „уууу“-кала и „аааааа“-кала, па онда употребљавала „далеко мало“, „јако мали број“ и сличне конструкције које су морали да избаце из говора још твоји наставници у основној школи…

Јавила си се синоћ у програм са празног платоа испред Филозофског факултета, и јеси била лепа, дотерана, елегантна… али ниси била репортерка, како су те грешком потписали у кајрону.  Ниси била, јер ниси испоштовала ни једно од правила професије. Ниси била, јер се ниси супротставила очигледном захтеву људи из Студија Б, који се преамбициозно и лажно називају уредницима, да не пренесеш чињенице (оно очигледно, реално, без улепшавања), већ да лажирањем места догађаја и чињеница, као и изношењем коментара и неновинарских (тачније, уличарских или кафанских) ставова послужиш у сврхе пропаганде.

Као неке Миле Штуле, Споменке Јовић и сличне пропагаторке из тих давних времена, која ја памтим, а ти не.

Тако је, Барбара. Ниси била новинар, ниси била репортер, већ си била пуки пропагатор. А то је занимање потпуно супротно новинарском. Пропагатор креира и пласира своју стварност, не извештава о стварности.

И ти си послужила сврси. Искрено се надам, рекох ти, да си била обманута. Баш они који су морали да те науче, да те заштите од грешака, па чак и од младалачких изазова („себе саме“), не само да то нису учинили, већ су те у тај кал гурнули. Они, који се неосновано називају уредницима. Јер ти њима, Барбара, ниси битна. То, што ћеш касније бити позната као „Бараба“, њих не занима. За њих си потрошна роба, још једно наивно дете које волонтира или ради за 20.000 динара које ће добити једног дана, а можда и пре, из два дела, а можда један део и не.

Њима је било важно да твојим родитељима, бакама и декама, пријатељима и свима осталима који су гледали, саопштиш баш оно шта су твоји „уредници“ хтели: измишљену, креирану, лажну слику неког догађаја. Догађаја који би – веруј ми као много искуснијем – да си известила како треба, како правила професије налажу, остао само као један доказ колико је демократична власт коју твоји „уредници“ тако погрешно бране.

Овако су те, драго дете, они који су одавно част, образ и интегритет бацили у кал ситног, личног, себичног интереса – уништили на самом почетку каријере. Тебе развлаче по друштвеним мрежама, смеју ти се на улици. Ниси добила ништа. Само си помогла да они зараде још неку хиљаду динара и продужила им наду да ће, продуженим трајањем једне ненормалне структуре, успети да се попну сепеницу више и зараде поштовање које до сад, шта год радили, нису успели.


Фото: Facebook, Youtube, Instagram

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

2 thoughts on “БАРБАРА, НЕ БАРАБА! Полуотворено писмо Барбари Животић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *