(Б)ЛУДНИЦА


 

(мај 2010.)

Уз осмех шипарице, која зна да ради нешто недозвољено, пошла је да угаси светло.
Остави – прекидох је. – Желим да те

гледам.Само је на трен застала.

Стидим се – поцрвене. – Што да гледаш, нисам код лекара – шалом је себи разбијала трему.

То нам није био први сусрет, али је гашење светла од почетка био један од обавезних ритуала. Мој осмех био јој је знак да настави ка прекидачу, и угаси светло.

Мораћу да те гледам рукама сада.

– И још неким чулима – сада је већ звучала са много више самопоуздања.

Села ми је у крило опкорачивши ме, и завукла ми прсте у косу. Рупица на њеној бради, у полусенци стана осветљеног једино уличном расветом и неонком акваријума, деловала је изазовније него обично. Пољубио сам је, онако, пуним уснама. Стресла се и издигла главу, тек да мој пољубац може да склизне низа врат.

22Љубио сам је лагано, хипнотички. Рукама сам јој зашао испод блузе, откопчавајући брусхалтер. Стисла ме је бутинама.

Не губиш време – прозборила је, али ме није заустављала.

Сама си крива. Што си гасила светло.

У „цугу“ је остала без блузе и брусхалтера. Не знам што јој је уопште био потребан тај убедљиво најгрознији део женске гардеробе. Груди су јој стајале чврсто, поносито… Када сам покушао да их пољубим, само ме је чврсто загрлила, смештајући ми главу у „међупростор“, истовремено ми повлачећи мајицу с леђа. Њена дуга, црна и помало коврџава коса, сада се расула по мени.

Шта ћеш да ми радиш?

– Ништа. И свашта.

Хајде, само ме грли неко време, молим те.

Мирисала је омамљујуће. Увек сам волео тај свеж мирис младих жена, које држе до себе. Није то ствар хигијене, нити парфема. Просто, кожа се стапала са мирисом, и предамном је била угодна свила, у којој сам уживао да држим нос загњурен. Шаке су ми прелазиле преко Сањиних лепих леђа, враћале се на бедра, дизале до испод пазуха. Само ме је чвршће стезала, рукама и бутинама.

О Сањи нисам знао много. бар не онолико колико сам желео. Јединица у (имућних) оца и мајке. Била је „звер“ за финансије и успешан директор у једној великој банци. Годинама се вукла са неким кретеном, који је у неком тренутку почео да је вара са каријером. Онда је она почела њега да вара са мном.

Уопште, нисам успевао да разумем ту симбиотичку повезаност, која ју је спречавала да напусти човека, који одавно није био њен, и који ју је, када се чињенице оголе, вукао за нос. Тим пре, што наш однос није био класична прељуба: за мене су знале, и мене су знале, њене другарице, излазили смо, ништа нисмо скривали. Иако је то најчешће веома комотан статус, први пут у животу налазио сам се на непознатом терену, као играч који је ушао са клупе, одмах постао капитен, али зна да ће се на крају утакмице, капитенска трака преселити на руку правог власника.

Почео сам да јој откопчавам панталоне. Нежно ми је одгурнула главу од себе, чврсто је држећи дугачким прстима. Био је мрак, али, видео сам. Плакала је. Знам тај сјај у очима.

Да станем? – понудио сам, знајући да је са мном често, и једино, разговарала, кад има неки проблем. Нисам знао да ли бих и заиста успео да станем.

Немој.

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *