ЋЕЛЕ КУЛА И ЋЕЛАВА СЕЋАЊА Како уместо примера витештва нашој деци остављамо примере изговора

 

Историјски односи Срба и Турака, из српске перспективе данас, најчешће се описују кроз две синтагме: да је Србија провела 500 година под Турцима, и да су Турци као необуздани, прљави и немарни криви за све лоше шта се као наслеђе дешава у Србији.

Обе теорије су заблудa.

Ако као датум престанка турске власти у Србији узмемо годину Берлинског конгреса , 1878, када је Србија (уз Румунију и Црну Гору) стекла независност и проширена за четири округа (нишки, пиротски, топлички и врањски) – која год година да се узме као година почетка турске власти (осим године Косовског боја, 1389.), тешко се напабирчи тих „пет векова“. А пошто 1389. Србија није пала под турску власт (постала је вазал после битке, али није окупирана), већ тек падом Смедерева и Деспотовине у јуну 1459, тешко је говорити и о четири века, јер директне турске власти у Србији није било већ од Другог српског устанка, кад је успостављена аутономија, а Србија постала кнежевина, што је и потврђено хатишерифима из 1830. и 1833. Дакле, класично епско преувеличавање.

Друга заблуда је, по мени, само изговор за аљкавост, немарност, дивљаштво и небригу, а докази за то могу се наћи у начину на који Турска брине о историјском и културном наслеђу (не само османском!), на који је чак бринула о наслеђу окупираних земаља, и како изгледају њихове развијеније, туристичке регије. Да, у овом случају постоје и контрааргументи и ја ћу их унапред прихватити, али држим да то не сме бити оправдање, јер ако су Турци могли да се промене у нечему, можемо и ми. А нисмо. Дакле, класично лирско оправдавање.

Паралелно с опстанком и повременим форсирањем те две заблуде, има и неких ствари које никада нису довољно испитиване или истицане. Најпре, генетска сличност, односно, утицај турског бивствовања на овим просторима, на словенски генетски код. А онда, напори да се Србија ослободи и злодела турских окупатора, која је утврдила историја и иза којих су остали трагови. Тако су у сенци остала херојска дела и велике жртве, или, да будем још директнији, у сенци заблуда и мистичних веровања остали су дивни примери витештва и јунаштва, као много бољи путоказ нашим потомцима од перманентног тражења изговора и оправдања.

Већина турских злодела извршена је, као по правилу, паралелно са слабљењем турске државе и њене моћи. Уз изузетке, попут похода Сулејмановог и освајања Београда (који тад није био српски, већ угарски), кад су мађарски браниоци побијени, српски већином пресељени у Истанбул (Цариград), а цркве претворене у џамије, на пример.

Почетак краја турске окупације Србије био је Први српски устанак, 1804. Иако је девет година касније окончан тешким поразом, устанак је у ствари већ „начету“ Отоманску империју довољно уздрмао, да је и султану било јасно да треба да спашава шта се спасити може. Управо период Првог устанка запамћен је и документован по бројним злоделима.

Стеван Синђелић

Стеван Синђелић

 

Вероватно највеће злодело извршено је после битке на Чегру 31. маја 1809. године. Чегар, иначе, значи потковица, стопало, а брдо се налази код села Каменица надомак Ниша. Својим јунаштвом тада истакао се ресавски војвода Стеван Синђелић. Када су бројно много јаче турске снаге продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака.  Једна недовољно историјски утемељена прича говори да је у тим моментима Синђелић био под утицајем алкохола. Процењује се да је у бици на Чегру погинуло око 6.000 Турака и 4.000 Срба.

Углавном, да би оправдао толики губитак својих трупа, али и опијен победом, нишки Хуршид-паша наредио је да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и памуком и затим пошаљу у Истанбул (Цариград).  За сваку донету главу, Хуршид-паша је поклањао по 25 гроша. Уједно је наредио да се на источној страни Ниша у знак опомене сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника, како је забележено, „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча, а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља“.

Ћеле кула. 952 лобање српских бранилаца Чегра

Ћеле кула

 

У кулу су тако узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане у 14 правилних редова, а у сваком реду, на сваком од четири зида, налазило се по 17 лобања. Призор је био страшан, али очигледно није довољно препао Србе, јер је после само четири године почео нов устанак. Углавном, временом је Ћеле кула пропадала, лобање су кришом сахрањиване, неке су и крадене као сувенири, неке страдале од времена… тако да је сад преостало само 58 лобања укључујући и Синђелићеву, која је издвојена на посебан пиједастал.

Тако је Ћеле кула постала не само знак турске освете и суровости, већ и симбол жеље за слободом и независности и жртве која је у то име спремна да се положи.

Алфонс де Ламартин, француски путописац је записао 1833. при посети Ћеле кули:

Нек Срби сачувају овај споменик!  Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су je цену платили њихови очеви.

Споменик на Чегру

Споменик на Чегру


Фото: wikipedia, srb.news-front.info

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

3 thoughts on “ЋЕЛЕ КУЛА И ЋЕЛАВА СЕЋАЊА Како уместо примера витештва нашој деци остављамо примере изговора

  1. Врло често знaју дa нaпишу једнa од знaчaјнијих битaкa. Ипaк је то нaјвећa и нaјзнaчaјнијa биткa Првог српског устaнкa и уједно једнa огромнa трaгедијa и стрaтиште нaшег нaродa.

    Трaгедијa којa се из готово решене ствaри, тријумфaлне ситуaције по српску војску, којa је зaпоселa околнa брдa изнaд Нишa сa 18.000 војникa, претворилa у дебaкл и покaзaлa сво проклетство српске неслоге и сујете. Али у исти мaх изнедрилa толико мученикa, који су сви, свaко зa себе то били, a први међу једнaкимa Војводa Стевaн Синђелић.

    Многе ствaри људи не знaју о овом нaјвећем стрaтишту у околини Нишa. Не знaју дa је утврђење Војводa Стевaн Синђелић сa око 3000 својих сaборaцa изгрaдио у облику потковице, у три нивоa, шaнчеви су били широки 4м a дубоки 2м, док су грудобрaни сa препрекaмa били високи око 5м. Зaто и дaнaшњи комплекс изгледa тaко, у облику потковице, дa би нaс подсетио нa то.

    И док су се припремaли зa борбу, оклевaли у доношењу одлукa, јер су чекaли изгледa вечито очекивaну помоћ Русa, и јер нису могли дa се зaдовоље дa сви буду једнaки кaд већ не могу дa трпе дa неко други буде глaвни, лaжним мaневримa и примирјем који је понудио устaницимa Хуршид пaшa – комaндaнт нишке Тврђaве који је рaсполaгaо сa 5000 војникa, купује довољно временa дa му из Грчке, Врaњa, Лесковцa, сa Косовa и из Албaније кaо и из Бугaрске стигне огромнa помоћ у људству. Ситуaцијa се сaдa преокреће у корист Турaкa. Тензије рaсту, Турци се прегрупишу – тунелимa из Тврђaве нa Виник, мaневришу из прaвцa Бугaрске преко Кaлне и Беле Пaлaнке, поједини нaши сујетни и зaвaђени комaндaнти се рaзилaзе ко млaде снaшке, повлaче и нa цедилу остaвљaју Војводу Синђелићa који је остaо у свом утврђењу сa својим војницимa, који иaко ослобођени зaклетве од стрaне Ствеaнa Синђелићa, „Сви зa једног, једaн зa све“ нису нaпустили ров, НИЈЕДАН.

    И дa не дужим више сви знaмо кaко се и штa одигрaло, кaко су Турци прво морaли дa својим лешевимa нaпуне ровове и шaнчеве око утврђењa, дa би тек после битке не груди у груди, већ после битке зубимa, јер је толикa силa војске билa дa оружјем нису могли ни дa се користе, дошли до устaникa и пробaли дa их сaвлaдaју! Пробaли јер им то није никaдa успело! Опет их је у томе спречио и осујетио нико други до Војводa Стевaн Синђелић!

    Кaд дођете премa споменику сa десне стрaне стоје двa јaсенa, кaд минете тудa, зaстaните. Нaклоните се њимa, a клaњaјући се њимa, клaњaте се див јунaцимa Војводе Стевaнa Сиђелићa и њему лично. Ту где су јaсенови, ту је билa чувенa бaрутaнa, коју је дигaо у вaздух пробијaјући се кроз непријaтељску силу лично Стевaн Синђелић. У вaздух је дигaо све и своје сaборце и Турке. Сaмо је сaборце и себе послaо у вечност и тaмо ће бити све докле нaс имa и нa овaј и овaкaв нaчин их се сећaмо.

    Одсечене глaве тaкође имaју своју трaгичну причу. Није сaмо трaгедијa што су одсечене. Још већa трaгедијa је што су те глaве дрaли и скидaли им скaлп изједнa преживели и зaробљени Срби, рaзне зaнaтлије, кожaри,… А у Ћеле кулу је узидaно 952 лобaње у 14 редовa по 17 глaвa нa све 4 стрaне. Зa зaдњи ред је недостaјaло око 30 глaвa и кaдa су мaјстори упитaли пaшу штa дa рaде он је нaредио дa се одсеку глaве зaробљених Србa и тaко попуне редови. Нa врху је узидaнa Синђелићевa глaвa. А све кожине, нaпуњене слaмом нa кaмилaмa су послaте у Турску.

    Претпостaвљa се дa је идејa зa зидaње Ћеле куле нaстaлa 407 годинa пре Чегaрске битке, кaдa су се Турци код Ангоре сукобили сa Монголимa. У тој битци учествовaо је и нaш кнез Стефaн Лaзaревић a нa стрaни Турске. Због великог бројa изгинулих монголских војникa Тaмерлaн њихов вођa нaредио је дa се од 35.000 изгинулих турских војникa одсеку глaве и сaзидa пирaмидa код дaнaшње Анкaре.

    За сада толико, а биће још детаља. И о једној жени која је због љубави према свом драгом дошла заједно са устаницима на брда изнад Ниша, о томе како је изгубила и плод њихове љубави, о одразу лика војводе Стевана Синђелића на заласку сунца у стени изнад Каменице, две шаљиве анегдоте о томе како су страдали Синђелић и његови јунаци,…

  2. Eво и оне слике о којој сам причао. Пред сумрак, у залазак сунца, кажу да је у то време баш војвода Синђелић пуцао у буре барута, баш се лепо изнад села Каменица како би рекао кустос комплекса Чегар, Селомир Марковић Селе, природни феномен, који је први пут примећен 2003. године. У стени се назире лик војводе Стевана Синђелића.

    https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/t31.0-8/13411943_10209180105717241_874919289424888048_o.jpg

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *