Где је место цркве у модерној држави?
За почетак, да расчистимо – шта је држава.
Држава је организација која има монопол власти у одређеној друштвеној заједници, и поставља се као сила изнад друштва ради заштите поретка. Ово је опште место у Оксфордском речнику. Ова дефиниција се, као што можемо да видимо, значајно ослања на теорију „друштвеног уговора“, Жан Жак Русоа. Притом, идеја улоге државе у друштвеном уговору, прихваћена је у свим западним демократијама.
Друштвени уговор је, по Русоу, подразумевани уговор између сваког појединца и државе. Друштвени уговор се заснива на томе да држава треба да заштити природна права сваке особе. Природна права су право на живот, право на слободу и право на имовину. У замену за ту заштиту, свака особа мора да испуњава одређене дужности према држави, као што је плаћање пореза.
Да сад видимо – шта је религија?
Религија је – по америчком антропологу Клифорду Герцу, чија је дефиниција постала општеприхваћена – скуп културних система, система веровања и погледа на свет који се односе на човека и његов однос према Богу и свету који га окружује. Религија има потребу да објасни порекло и смисао живота, човека и универзума.
Црква (грч. εκκλησία) је – употребићу овде дефиницију коју у богословским школама користи Српска православна црква – Богом установљена заједница крштених и јединствених људских личности, уједињених вером у једнога Бога (Еф 4,5); Тело Христово коме је Он Глава (Еф 5,23; Кол 1,18).
Религија, дакле, није синоним са „црква“, али ће се у овом есеју та два термина понекад користити као синоними због потребе лакшег читања и разумевања.
Какав је однос државе и цркве?
Већ по самим овим дефиницијама, видимо да је функција државе да заштити и обезбеди једнака права свим својим грађанима, док је црква институција која својим „члановима“ обезбеђује одређене духовне задовољштине и објашњења света. Држава је, дакле, организација која има свој правни оквир, који је дужан да поштује сваки онај ко живи у држави, док чланство у цркви почива искључиво на слободи воље сваког члана. Држава је, у пракси, дужна да обезбеди и једнака права и обавезе свих верских заједница и цркава. Сходно томе, имамо шири и ужи опсег: у једној држави живе и атеисти и верници, а међу верницима – припадници различитих вероисповести.
Дакле, на око, нема елемената који би могли да указују на нужност, потребу, оправданост уплитања цркве – или, у ширем смислу, религије – у питања и послове државе. Па ипак – да се сада фокусирамо на оно шта „нас сврби“ – на подручјима држава бивше СФРЈ, посебно у Србији, уплитање Српске православне цркве и у идентитетска и у дневнополитичка питања постало је безмало неизоставно, у црквеним процесијама редовно учествују представници државних органа и служби (пре свега војске) као такви, а не као појединци који користе своја верска права, свештенство се поставља и приказује као врховни морални и традицијски ауторитет, политичари одлазе на „консултације“ код верских вођа…
Да будемо потпуно јасни – Црква, вероватно, одувек и природно има такве тежње. Aли, она се није сама уплела у то коло: увела ју је држава, лоша, неефикасна и неквалитетна држава, као згодног и природног савезника у једном по својој суштини нечасном послу – стварању неинтелигентног, неинформисаног, незаинтересованог, губитничког бирачког тела, коме је могуће сервирати сваку магијску играчку, да би се у њеној сенци оствариле финансијске или политичке тежње уже интересне групе.
„Однос државе и цркве (у овом случају, Српске православне цркве)“ – пише др Срђан М. Јовановић, 2013. године – „толико се продубио и ојачао да можемо говорити и о државној цркви (цркви коју држава промовише, популаризује и финансијски потпомаже), као и о резултату те спреге: црквеној држави, држави у којој црквени великодостојници имају моћи које се граниче са овлашћењима посланика и министара. Неки од њих поседују неформалну моћ и у судству. Укратко, црква је током последње две деценије изразито ојачала своју друштвено-политичку моћ у Србији„.
Српска православна црква у облику ког данас познајемо, устројена је 1920. године. Верујем да сви знају историју Српске архиепископије (1219.), онда Патријаршије (1346.), њена укидања (1463. и 1766.) и обнављања (1557.) у Средњем и Новом веку. Као и у целој Европи, црква је у Средњем веку играла значајну улогу у политичком и државном животу. Касније, с пропашћу српске државе, добила је улогу у очувању народног идентитета, образовању, писању историје, чувању докумената, па и разгоравању устаничких амбиција. У овом моменту и у овом есеју, не би даље требало улазити у анализу учинка цркве у тим пословима и последицама које су направљене. За даљу анализу претпоставићемо позитивност заслуга.
Па ипак, треба ли због оног шта је црква учинила добро у средњем и новом веку, сада, у модерно доба, да има посебан, вандржавни и наддржавни положај, у секуларној, вишенационалној држави, у којој је гарантована слобода вероисповести – дакле, слобода припадања којој год вероисповести? И неприпадања ни једној.
Устав Србије је јасан. „Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна„. (Члан 11.) И: “ Цркве и верске заједнице су равноправне и одвојене од државе. Цркве и верске заједнице су равноправне и слободне да самостално уређују своју унутрашњу организацију, верске послове, да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају, у складу са законом. Уставни суд може забранити верску заједницу само ако њено деловање угрожава право на живот, право на психичко и физичко здравље, права деце, право на лични и породични интегритет, право на имовину, јавну безбедност и јавни ред или ако изазива и подстиче верску, националну или расну нетрпељивост“. (Члан 44.)
Да ли је тако и у пракси?
Религиозност и вера су приватна ствар сваког појединца. Заштићена истим тим Уставом (и међународним актима) као основна људска права: нико не сме да их оспори ули ускрати. Али, та религиозност се завршава на ужој породици. Чак и ту, само до пунолетства чланова породице, и само док религиозност једног члана уже породице не повређујете лична права другог или других. Нема никакве, али никакве везе са државом. Тачније, има, али само и искључиво у домену обавеза.
Да се подсетимо почетка: држава постоји, између осталог, да гарантује равноправност права и једнакост положаја свих грађана. Да заштити грађане од злоупотребе права. Сходно томе, да обезбеди равноправност у правима и обавезима за све, па и за привредне субјекте, друштвене организације, спортске клубове, и тако даље, све до верских организација.
Право питање је – зашто то није тако, и због чега је међу Србима популарно или чак догматизовано мишљење да неко, било ко, од појединца до организације, има више права од других? Неких „стечених“ права. Неких „заслуга“. И због чега је Србима до те мере у реду хаос, неорганизованост, непоштовање закона… Ако кажете „није баш тако“, погледајте свакодневни живот и примере из дневног функционисања свега и сваког, и видећете да нисте у праву.
Дакле, Црква. Ваше људско право да будете верник. Једнако људском праву неког другог да не буде верник. Једнако људском праву трећег да буде верник неке „девете“ религије. И ту положај цркве добија меру: она постоји због вас, не ви због ње. На ту, и на сваку, цркву (верску организацију), закони морају да важе и да се примењују као на све друго у држави. Јер, држава постоји и због вас и цркве којој ви припадате, и због оног другог и друге цркве којој он припада, и због оног трећег, који не мари за цркву и религију.
Следствено томе, свака верска организација мора да поштује све законе: да плаћа порез по свим основама, да се бави својим послом у својим објектима (без уласка у државне органе, школе, јавне манифестације…), да буде подложна критици, ревизији пословања, контроли, правосудним пословима, да се финансира искључиво од сопствених прихода (могућа одређена „такса“ или „порез“ који се наплаћују верницима периодично и системски; зарада од верских обреда, имовине, пословне делатности, добровољних прилога…), и.т.д.
Изговор, да СПЦ „не треба да плаћа порез док јој се не врати имовина“, не стоји. Нити је порез на имовину једина пореска обавеза коју нека организација (или појединац) у држави има, нити обим доступне имовине утиче на обавезност плаћања: он се плаћа на оно шта организација (или појединац) има и користи.
Сличан је одговор и на остала питања. У пракси, дакле, нема веронауке у државним школама: то је посао за верске школе у верским објектима. У пракси, нема затвореног одлучивања унутар неког Синода о припаднику црквене хијерархије који на било који начин повреди законе државе: то је посао за полицију и суд, баш као у случају сваког другог грађанина. У пракси, нема уношења бадњака у председништво државе – бар не док год је једног атеисте, муслимана, католика… у овом друштву, који плаћа порез и посредно издржава и ту особу у председништву. И тако редом. Примера је и више него довољно.
И то је то. Једноставно. Да не може бити једноставније.
И да не буде дилеме, однос који се овде захтева, мора да важи и за све друге области у држави и друштву.
Само је нужна наша појединачна свест као политичког бића и колективна жеља и спремност, да живимо у уређеној држави која ће испуњавати своју сврху постојања, а не представљати метод за богаћење или иживљавање привилегованих појединаца и група.