ЦРНИЛО ЈЕДНЕ БЕЛЕ НАСЛОВНИЦЕ

Претешко је писати  о стању у медијима, у држави у којој медији у традиционалном смислу практично више не постоје. Незахвално је писати о медијима и медијским слободама, у држави у којој је медијска сцена уништена, узорана, обогаљена, обесмишљена, баш колико и цела држава, односно сваки – апсолутно сваки – њен сегмент, од културе и просвете, до бизниса. И баш као је и колико уништена, дерогирана, обрукана и понижена цела нација.

Па ипак, још је теже прећутати целу ову бруку око „спорне“ насловнице НИН.

 

 

За мене, та насловница никако није (била) спорна. Она јесте (била) провокативна, али то и јесте циљ (добре) насловне стране. Она, опет, није (била) вулгарна нити злонамерно монтирана, што је циљ лоше насловне стране. Она јесте (била) асоцијативна, али не у смислу у којој су то видели дежурни кербери режима: она је, напротив, водила ка упорно заташкаваној афери, коју они чији је то посао – упорно не расветљавају.

А посао медија је – да оне чији је то посао, натерају да раде свој посао.

 

 

Сама фотографија је настала пре две године и већ је више пута објављена. Њено „исецање“ (ми би некад рекли кадрирање, сада воле да кажу кроповање) је техничка ствар. То што неко у томе види „нишањење“ у Вучића ствар је зле намере или нечисте савести. А то што „кербери“ не виде да – ако већ постоји какво „нишањење“ – нишан „не гађа“ Вучића већ његовог прилепка Додика, ствар је офталмологије.

Пронашло се у фотографији нешто „непримерено“ у земљи у којој је убијен премијер? Забога! Да није ова, била би нека друга, зар не? Онда би спин машинерија што хоће да прикрије мафијашке послове, пронашла штагод друго, да причамо о томе другоме, а не о мафијашким пословима.

 

 

„Непримерено“ онда може бити и објављивање неке фотографије у земљи у којој је извршен војни удар (1941. – да не помињемо „Црвене беретке“), у земљи у којој је извршен ратни злочин (1915. – да не помињемо неке друге), у земљи у којој је кум организовао убиство кума (1817.), у земљи у којој је извршен атентат на кнеза/краља (1868, 1903.), у земљи у којој је отрован цар (1355.)… Разлога и асоцијација може да се нађе милион.

Линија бесмисла, зар не?

 

 

Са друге стране, без икаквих проблема „пролазе“ насловнице на којима се уради вулгарна фото-монтажа, попут већ „чувене“ из 2017. која не само да асоцира већ и позива на убиство шефа државе, али ту реакције нема јер – та насловница је осмишљена и спремљена у пропагандном спин центру, да би се вулгарном асоцијацијом пропагандно, а не медијски, мобилисало становништво.

Срамота је за „Рингијер“ као издавача што је утицао на уређивачку политику листа НИН, чиме је прекршио члан 4. Закона о јавном информисању и медијима.

Као што је срамота што јавни тужилац није реаговао на насловницу с обешеним шефом државе.

Срамота за нас новинаре је да на то одћутимо.

А одћутаћемо, јер сви имамо неки свој „Рингијер“ за вратом.

 

 

ПРОЧИТАЈТЕ: КОДЕКС НОВИНАРА СРБИЈЕ

 


Фото: НИН, Танјуг, Информер, Блиц

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *