CRNILO JEDNE BELE NASLOVNICE

Preteško je pisati  o stanju u medijima, u državi u kojoj mediji u tradicionalnom smislu praktično više ne postoje. Nezahvalno je pisati o medijima i medijskim slobodama, u državi u kojoj je medijska scena uništena, uzorana, obogaljena, obesmišljena, baš koliko i cela država, odnosno svaki – apsolutno svaki – njen segment, od kulture i prosvete, do biznisa. I baš kao je i koliko uništena, derogirana, obrukana i ponižena cela nacija.

Pa ipak, još je teže prećutati celu ovu bruku oko „sporne“ naslovnice NIN.

 

 

Za mene, ta naslovnica nikako nije (bila) sporna. Ona jeste (bila) provokativna, ali to i jeste cilj (dobre) naslovne strane. Ona, opet, nije (bila) vulgarna niti zlonamerno montirana, što je cilj loše naslovne strane. Ona jeste (bila) asocijativna, ali ne u smislu u kojoj su to videli dežurni kerberi režima: ona je, naprotiv, vodila ka uporno zataškavanoj aferi, koju oni čiji je to posao – uporno ne rasvetljavaju.

A posao medija je – da one čiji je to posao, nateraju da rade svoj posao.

 

 

Sama fotografija je nastala pre dve godine i već je više puta objavljena. Njeno „isecanje“ (mi bi nekad rekli kadriranje, sada vole da kažu kropovanje) je tehnička stvar. To što neko u tome vidi „nišanjenje“ u Vučića stvar je zle namere ili nečiste savesti. A to što „kerberi“ ne vide da – ako već postoji kakvo „nišanjenje“ – nišan „ne gađa“ Vučića već njegovog prilepka Dodika, stvar je oftalmologije.

Pronašlo se u fotografiji nešto „neprimereno“ u zemlji u kojoj je ubijen premijer? Zaboga! Da nije ova, bila bi neka druga, zar ne? Onda bi spin mašinerija što hoće da prikrije mafijaške poslove, pronašla štagod drugo, da pričamo o tome drugome, a ne o mafijaškim poslovima.

 

 

„Neprimereno“ onda može biti i objavljivanje neke fotografije u zemlji u kojoj je izvršen vojni udar (1941. – da ne pominjemo „Crvene beretke“), u zemlji u kojoj je izvršen ratni zločin (1915. – da ne pominjemo neke druge), u zemlji u kojoj je kum organizovao ubistvo kuma (1817.), u zemlji u kojoj je izvršen atentat na kneza/kralja (1868, 1903.), u zemlji u kojoj je otrovan car (1355.)… Razloga i asocijacija može da se nađe milion.

Linija besmisla, zar ne?

 

 

Sa druge strane, bez ikakvih problema „prolaze“ naslovnice na kojima se uradi vulgarna foto-montaža, poput već „čuvene“ iz 2017. koja ne samo da asocira već i poziva na ubistvo šefa države, ali tu reakcije nema jer – ta naslovnica je osmišljena i spremljena u propagandnom spin centru, da bi se vulgarnom asocijacijom propagandno, a ne medijski, mobilisalo stanovništvo.

Sramota je za „Ringijer“ kao izdavača što je uticao na uređivačku politiku lista NIN, čime je prekršio član 4. Zakona o javnom informisanju i medijima.

Kao što je sramota što javni tužilac nije reagovao na naslovnicu s obešenim šefom države.

Sramota za nas novinare je da na to odćutimo.

A odćutaćemo, jer svi imamo neki svoj „Ringijer“ za vratom.

 

 

PROČITAJTE: KODEKS NOVINARA SRBIJE

 


Foto: NIN, Tanjug, Informer, Blic

Facebook Comments
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *