ДАН НОВИНАРСКЕ СТВАРНОСТИ

 

Колеге новинари, срећан вам Дан новинара Србије!

Дан, када ћемо се, пригодно, сетити колега чије бруталне ликвидације нису разрешене деценијама, са малим шансама да се икада сазнају имена убица и да зликовци икад добију праведну казну?
Дан, када ћемо се пресабрати и са уздахом рећи да се наше новинарство свело на гомилу безобразних и безобзирних таблоида и ретке остатке нечег што се некад звало „озбиљно новинарство“?
Дан, када ћемо још једном спознати убитачни и уцењивачки утицај политичара, бизнисмена и маркетиншких агенција на уређивачку и програмску политику?
Дан, када ћемо приметити да је млађим колегама лакше да прекуцају саопштење Пи-Ар агенције, заборављајући да су „Пи-Ар-ови“ и новинари на различитим странама интересне сфере, него да изађу на улицу, где су догађаји, и гледају, слушају, закључују?
Дан, када ћемо по ко зна који пут спознати да су образовни карактер, етика, морал и писменост у медијима, малте не, исчезли?

Дан, када ћемо пресабрати све притиске на медије, уцене, претње и безобразлуке.

Па, мени за то не треба Дан новинара. Тога сам свестан свакодневно. Мало-мало о томе пишем. Покушавам да научим неке млађе од себе, како су неки старији учили мене.

Дан новинара установљен је поводом 14. (27.) марта 1791. године, када су изашле прве новине на српском језику – “Серпскија повседневнија новини” (Српске дневне новине). Оне су у Бечу излазиле скоро две године, два пута недељно, а издавачи су били Грци, браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо.

Тешко је рећи колико смо од тада учинили корака напред, а да нису праћени оним једним уназад.

Уместо свечарског Дана новинара, мени је потребно да новинарске организације, удружења, синдикати… којих никада није било више него сада, а новинарство никада није било ниже него сада – раде оно због чега постоје.

Уместо свечарског Дана новинара, мени је потребно да свако ко се зове новинаром стави прст на чело и запита се да ли заиста заслужује да себе „части“ том професијом.

А за Дан новинара, ја ћу се себично сетити тројице колега из „Новости“, који су изгубили живот радећи на најбољи, најодговорнији и најчаснији начин оно шта професија „новинар“ значи. Сетићу се Милана Жегарца, Јусуфа Чехајића и Милана Пантића.

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *