ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА: ПОСЛЕДЊИ ЧИН

 

Када сам, с ове тачке гледишта – одавно, а временски пре, отприлике, пола године – писао о расплету у Демократској странци, после председничких и парламентарних избора на којима је ова странка, суштински, доживела „дупло голо“, нисам ни слутио да сам видовит.

Или је то, ипак, већ тада било свима пред очима, а ја сам, без потребе за „трећим оком“, то само пренео на „папир“?

Било како било – довољно је цитирати један пасус блог записа из маја 2012, да се разуме повезаност:

Јер – будимо реални – ово нису били само избори за председника Србије, ово су били и избори за будућег лидера ДС-а. А ту ствари стоје овако: Тадић је изгубио, Ђилас је победио. Нема везе што је Ђилас победу изградио ни на чему, он је успео да убеди бираче. Тадић није. Крај.

Расплет догађања у Демократској странци одложен је за две недеље, али, и тада ће бити исти епилог као да су се избори одржали нешто раније: на челно место засешће Драган Ђилас, а Борис Тадић и формално (п)остаће симбол најтужније прошлости ове некада велике и визионарске организације.

Симболично, биће то последњи чин једне лепе и перспективне политичке приче.

Сада је сасвим техничко питање да ли ће Ђилас под формом очувања јединства странке прихватити Тадићево циганисање и покушаје да измоли макар мрвице достојанства и позиција за себе и своје присташе, или је (исправно) проценио своју снагу и подршку и спрема се да (до скупштине све малобројније) „тадићевце“ и свог некадашњег ментора заувек почисти настављајући да влада ДС-ом на исти начин на који су то чинили његови претходници.

Јер, не заборавимо: традиција доласка на власт у ДС је традиција политичког оцеубиства. Започета је својевременим Ђинђићевим пучом против Мићуновића финализираним у малој сали Дома синдиката, онда је, на несрећу, Ђинђић физички ликвидиран, па је његову немушту и неенергичну принудну замену Живковића одувао Ђинђићев потрчко Тадић (а нема разлога неверовати да би то исто покушао и са Ђинђићем, да је овај којим случајем преживео атентат), а Тадићу је, ето, сада „дошла главе“ сопствена политичка аквизиција, Ђилас.

Ова промена, на жалост, показаће само једно: премоћ бизнис-интересног клана над кланом заљубљеника у личност. И ништа више. Нити ће Демократској странци донети икакву суштинску промену, оздрављење. Напротив. Ђилас ће бити тај који ће забити глогов колац у преостало здраво ткиво ДС-а, и практично завршити гнусан посао који је започео Тадић. Јер, и Ђиласу одговара странка каквом ју је направио Тадић: само ће спољни гладац изгледати другачије јер су, како рекох, мотиви другачији, јер Ђилас ипак паре ставља испред култа личности.

Демократској странци била је потребна суштинска реформа, оздрављење, отклон од афера и крађа. Демократској странци било је неопходно да неколико десетина људи који су се крили иза чланске карте и од народног и државног пунили сопствене џепове, буде правоваљано осуђено и смештено иза решетака.

Као и са Тадићем који је цео тај механизам богаћења и бахатости у најмању руку „одобрио“ ако не и „осмислио“, до таквог расплета неће доћи ни са Ђиласом.

И без обзира што сам сигуран да у бирачком телу ДС има веома много интелигентних и добронамерних људи, који су свесни да би за будућност странке било корисније да се избор обавља између нових (квалитетних) људи (Бранимир Кузмановић, Наташа Вучковић) и старих (не толико квалитетних) идеја (Живковић), а не између двојице који су запосели интерегнум, реално је говорити о маргинализацији било сваке другачије приче у ДС, која не иде низ длаку Ђиласу.

За неколико година Кузмановић, Вучковић или неко трећи, можда ће добити своју шансу, али, тада ће та шанса бити тек прикупљање бедних остатака ДС у покушају да се поново, једног дана, направи странка са програмом, идејом, угледом…

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

1 thought on “ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА: ПОСЛЕДЊИ ЧИН”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *