DEMOKRATSKA STRANKA: POSLEDNJI ČIN

 

Kada sam, s ove tačke gledišta – odavno, a vremenski pre, otprilike, pola godine – pisao o raspletu u Demokratskoj stranci, posle predsedničkih i parlamentarnih izbora na kojima je ova stranka, suštinski, doživela „duplo golo“, nisam ni slutio da sam vidovit.

Ili je to, ipak, već tada bilo svima pred očima, a ja sam, bez potrebe za „trećim okom“, to samo preneo na „papir“?

Bilo kako bilo – dovoljno je citirati jedan pasus blog zapisa iz maja 2012, da se razume povezanost:

Jer – budimo realni – ovo nisu bili samo izbori za predsednika Srbije, ovo su bili i izbori za budućeg lidera DS-a. A tu stvari stoje ovako: Tadić je izgubio, Đilas je pobedio. Nema veze što je Đilas pobedu izgradio ni na čemu, on je uspeo da ubedi birače. Tadić nije. Kraj.

Rasplet događanja u Demokratskoj stranci odložen je za dve nedelje, ali, i tada će biti isti epilog kao da su se izbori održali nešto ranije: na čelno mesto zasešće Dragan Đilas, a Boris Tadić i formalno (p)ostaće simbol najtužnije prošlosti ove nekada velike i vizionarske organizacije.

Simbolično, biće to poslednji čin jedne lepe i perspektivne političke priče.

Sada je sasvim tehničko pitanje da li će Đilas pod formom očuvanja jedinstva stranke prihvatiti Tadićevo ciganisanje i pokušaje da izmoli makar mrvice dostojanstva i pozicija za sebe i svoje pristaše, ili je (ispravno) procenio svoju snagu i podršku i sprema se da (do skupštine sve malobrojnije) „tadićevce“ i svog nekadašnjeg mentora zauvek počisti nastavljajući da vlada DS-om na isti način na koji su to činili njegovi prethodnici.

Jer, ne zaboravimo: tradicija dolaska na vlast u DS je tradicija političkog oceubistva. Započeta je svojevremenim Đinđićevim pučom protiv Mićunovića finaliziranim u maloj sali Doma sindikata, onda je, na nesreću, Đinđić fizički likvidiran, pa je njegovu nemuštu i neenergičnu prinudnu zamenu Živkovića oduvao Đinđićev potrčko Tadić (a nema razloga neverovati da bi to isto pokušao i sa Đinđićem, da je ovaj kojim slučajem preživeo atentat), a Tadiću je, eto, sada „došla glave“ sopstvena politička akvizicija, Đilas.

Ova promena, na žalost, pokazaće samo jedno: premoć biznis-interesnog klana nad klanom zaljubljenika u ličnost. I ništa više. Niti će Demokratskoj stranci doneti ikakvu suštinsku promenu, ozdravljenje. Naprotiv. Đilas će biti taj koji će zabiti glogov kolac u preostalo zdravo tkivo DS-a, i praktično završiti gnusan posao koji je započeo Tadić. Jer, i Đilasu odgovara stranka kakvom ju je napravio Tadić: samo će spoljni gladac izgledati drugačije jer su, kako rekoh, motivi drugačiji, jer Đilas ipak pare stavlja ispred kulta ličnosti.

Demokratskoj stranci bila je potrebna suštinska reforma, ozdravljenje, otklon od afera i krađa. Demokratskoj stranci bilo je neophodno da nekoliko desetina ljudi koji su se krili iza članske karte i od narodnog i državnog punili sopstvene džepove, bude pravovaljano osuđeno i smešteno iza rešetaka.

Kao i sa Tadićem koji je ceo taj mehanizam bogaćenja i bahatosti u najmanju ruku „odobrio“ ako ne i „osmislio“, do takvog raspleta neće doći ni sa Đilasom.

I bez obzira što sam siguran da u biračkom telu DS ima veoma mnogo inteligentnih i dobronamernih ljudi, koji su svesni da bi za budućnost stranke bilo korisnije da se izbor obavlja između novih (kvalitetnih) ljudi (Branimir Kuzmanović, Nataša Vučković) i starih (ne toliko kvalitetnih) ideja (Živković), a ne između dvojice koji su zaposeli interegnum, realno je govoriti o marginalizaciji bilo svake drugačije priče u DS, koja ne ide niz dlaku Đilasu.

Za nekoliko godina Kuzmanović, Vučković ili neko treći, možda će dobiti svoju šansu, ali, tada će ta šansa biti tek prikupljanje bednih ostataka DS u pokušaju da se ponovo, jednog dana, napravi stranka sa programom, idejom, ugledom…

Facebook Comments
PODELI:

1 thought on “DEMOKRATSKA STRANKA: POSLEDNJI ČIN”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *