DEMOKRATSKA STRANKA: UZLET, SUNOVRAT, BLATO

Rasplet u Demokratskoj stranci odvija se u duhu novije tradicije ove partije, nekad lidera srpskog demokratskog višepartizma, sada neuglednog političkog patrljka, poniženog aferama i koristoljubljem svih onih, koji su se u njeno ime i za njen račun dokopali pozicije pogodne za bilo kakve mahinacije.

Scenario brutalnog političkog oceubistva, otprilike, ode ovako: politički sin najpre smeni političkog oca, onda ga marginalizuje, a na kraju politički otac sam odlazi iz te priče. Uz samo jedan suštinski izuzetak, razlike u tehničkoj izvedbi ovog scenarija u „Pozorištu Demokratska stranka“ su manje-više kozmetičke, zavise od rediteljeve vizije i spremnosti na hod preko leševa, i sujete, upornosti i ambicije glumca, ali ne menjaju ni suštinu ni pravilo.

Predstava je počela – od početka. Da, da. Izvinite što ću taknuti u moral nedodirivog, ali, prvi je političko oceubistvo u DS izvršio Zoran Đinđić, daleke 1994. On je tad prilično brutalno, da je i meni kao neutralnom novinskom izveštaču bilo pomalo žao, smakao Dragoljuba Mićunovića, prvog predsednika obnovljene DS. Mićunović je posle toga formirao NVO „Centar za demokratiju“, iz koje je 1996. nastala nova stranka, Demokratski centar.

Demokratski centar trajao je do 2004, tačnije, do dolaska Borisa Tadića na vlast u DS, kada se i Mićunović sa svojim pristalicama, vratio u stranku. Tome je „put prokrčila“ brutalna fizička likvidacija Zorana Đinđića, u martu prethodne godine. Đinđićev „silomprilični“ naslednik, Zoran Živković (na čelu DS 2003.-2004.), nije imao ni snage, ni kapaciteta, ni umeća za borbu sa vukovima, kakav se u unutrašnjim stvarima pokazao dotad bezmalno anonimni Boris Tadić. Doduše, da Đinđić nije ubijen, utisak je da ni Tadić ni Živković u stranačkoj hijerarhiji ne bi napredovali više od stajača iza leđa lidera dok drži konferenciju za štampu. Živković se tehnički u DS zadržao do 2012, kada je osnovao Novu stranku.

Tadić se, taman u tom vremenskom razdoblju, od 2004. do 2012. zadržao na mestu predsednika DS. Njegova se „vladavina“, budući ponajviše oslonjena na ličnu promociju i hranjenje ega, pokazala kao pogubna za DS. Ne samo što je izgubljena vlast, već, još gore, izgubljen je autoritet demokratskog preokreta. Brojne afere i zloupotrebe, začete doduše još u Đinđićevo doba, donele su gorke plodove demokratama. Razni „eksperti“ poput Đelića, Vlahovića, Đunića… pokazali su se kao veštački izreklamirani lovci na lično bogatstvo i status: po „završetku posla“ u srpskoj vlasti, ni jedan od njih nije se vratio na te visoke pozicije u inostranstvu s kojih su navodno došli, već su se zadovoljili kudikamo nižim pozicijama u Srbiji ili firmama koje su, ispostaviće se kasnije, forsirali dok su bili u vlasti.

Sam Boris Tadić, uspešno je ubio ideju demokratske renesanse u Srbiji, „istorijskim pomirenjem“ sa korenom zla u Srbiji, SPS-om, udahnuvši toj stranci i njenim perjanicama novi politički život umesto dugogodišnjih robija. Za Tadićeva mandata na mestima predsednika DS i Srbije, i ovako ranjivi mediji su profesionalno i finansijski uništeni, a procvetali su tabloidi. Država je dovedena na samu ivicu kolapsa, a naslednicima na izborima je ostavljeno samo da je tamo i gurnu. Na kraju je i samu demokratiju izvrgao ruglu bezobraznom ličnom promocijom u kojoj nije prezao ni od pomilovanja dvostrukog ubice u bekstvu, samo da bi dobio novi mandat.

U vreme kada se u DS vratio Dragoljub Mićunović, 2004, u stranku se učlanio Dragan Đilas. Iako tvrdi da je za to bio motivisan Đinđićevim likom i delom, Đilas nikad nije objasnio zašto se, onda, u stranku nije učlanio za Đinđićeva života. Za svoj vratolomni politički uzlet u DS Đilas može da zahvali upravo Tadiću. On je Đilasu otvarao politička vrata, a kad ta vrata otvaraju predsednik države i vladajuća stranka, otvorena su i sva poslovna vrata. Đilas je to znao da iskoristi: postao je apsolutni gospodar oglasnog tržišta u Srbiji, a time, posredno, i neko ko određuje uređivačku politiku svih vodećih medija. Sa mesta gradonačelnika, zadužio je Beograd više od svih njegovih prethodnika od 1990, realizovavši neke projekte koji i dan danas izazivaju kontroverze. Osetivši pogodan momenat (Tadić je te godine izgubio na izborima za predsednika Srbije), Đilas je 2012. odstranio svog političkog oca Tadića, podjednako brutalno kao 1994. Đinić Mićunovića.

Doduše, dobivši lagodnu poziciju počasnog predsednika i plaćene troškove života, Tadić je dobio i priliku da presabere svoj politički život i učinak, i u miru anonimnosti dopusti da zaborav učini svoje. Na – tvrdim: sreću i Srbije i DS – nije imao dovoljno strpljenja.

Iako je stranka nastavila da pada, preteći da se svede na neozbiljnu kalkulaciju ili statističku grešku na izborima, na Đilasa nije udario neko ko bi imao šansu da ga smeni i tako prekine agoniju, već onaj ko je i začetnik tog ropca, Boris Tadić. Naravno, Đilas ga je glatko neutralisao, pa je Tadić poput uvređene mlade napustio DS i najavljuje osnivanje Demokratskog fronta. Nije samo koincidencija sa Mićunovićem i njegovim Demokratskim centrom, ali jeste paradigma i liderske sujete i opijenosti politikom. Mićunović, podučen prethodnom greškom, iako neskriveno simpatiše Tadića, glasa za Đilasa: lagodna je i lepa pozicija da može da se priča i tumači, čak i kada te niko ne sluša – jer bar nisi u staračkom domu.

Uglavnom, kao što se Mićunović vratio u priču posle nestanka sopstvenog oceubice, Đinđića, tako se sada  u priču vraća Zoran Živković, kada je njegov oceubica, Tadić, izbačen.
Da li će taj povratak pomoći demokratama? Taman onoliko koliko im je pomogao povratak Dragoljuba Mićunovića: ni malo!

Još od Tadićevog vremena, DS je krenula nizbrdo, a brojne greške, i u političkim i u državnim poslovima, i u izboru ljudi, tu su putanju ubrzale toliko da je veliko pitanje da li bi sunovrat mogla da zaustavi i politička veličina Zorana Đinđića. Đilas, a Živković još manje, tome nisu dorasli. Tadić i njegova buduća strančica sigurno neće biti alternativa. Ovu agoniju mogu da prekinu još samo obični članovi DS: oni koji se nisu kompromitovali, koji nisu napunili džepove narodnim novcem, koji i dalje veruju u izvorne ideje oko kojih se 1989. okupila grupa entuzijasta.

Facebook Comments
PODELI:

1 thought on “DEMOKRATSKA STRANKA: UZLET, SUNOVRAT, BLATO”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *