ДНОВИНАРСТВО, ДЕЧАНИ И СТРАХОТЕ СТАЉИНИЗМА

 

Дуго нисам објавио књижевну критику, а много је добрих наслова прошло кроз моје руке у међувремену. Критеријум – како да се одлучим за три, свео сам на – три поседње прочитана наслова.

Тако је испало да у овој тури пишем о књигама двојице аутора, чије сам претходне наслове већ коментарисао, и да притом изостане бар тематска или регионална повезаност; ово последње због чињенице да је трећа књига дело Француза. Али опет, ето у трећем делу главног јунака новинара – правог новинара, а то већ има неке везе са првим, зар не? Углавном, овде ћете прочитати рецензије романа „Таблоид “ (Александар Бећић, „Либерланд“, 2021.), „Зидање амбиса“ (Бранислав Јанковић, „Лагуна“, 2021.) и „Стаљинова љубавница“ (Марек Халтер, „Вулкан“,  2015.).

Сваки од ова три романа ме је на одређен начин уздрмао. Па, да почнемо од оног који се бави ониме у шта се моја професија претворила.

 

Александар Бећић – Таблоид

Бећић је много година провео у „Куриру“ односно „Адриа медија групи“, и без обзира што његово име нећете наћи на стубу срама таблоидног новинарства, или дновинарства, он јесте уистину инсајдер у ономе што је некада и овде, као и у цивилизованом свету, служило за подсмех и лаку забаву, а сада је попут канцера обухватило цео медијски бизнис у Србији, претворивши новинарство у пропаганду полусвета, људи изван закона, бизарности, зла и – што је можда и најгоре – једног примитивног бављења политиком зарад остварења личне и брзе материјалне користи. Александар Бећић, дакле, није учесник бесчашћа, али јесте његов сведок, до момента кад је одлучио да побегне из брлога и посвети се књижевности – валидан сведок, чак упркос чињеници да је Бећић одавно био на обали када су се фекалије неконтролисано излиле у баруштину дновинарства у Србији.

Пошто ја знам у чему Бећић пише, јер препознајем неке, а наслућујем друге ситуације из редакција, пошто ми је неквалитет овога шта се данас у овој тужној територији славног имена назива штампом познат до гнушања и гужвања тих папирних твари пре него их прочитам, а ипак садржину не могу да заобиђем јер нас њоме бомбардују и електронски „медији“ и интернет, односно друштвене мреже – није ми било лако да прочитам „Таблоид“. Иако сам га прочитао у једном даху. Упркос промењеним именима, референце су сасвим јасне, па отуда и неке претње тужбама Бећићу делују као логичан след, иако је тешко поверовати да би неко ко нема част и углед могао да тужи због повреде части и угледа; упркос, дакле, романсираном приповедању и машти, ја успевам да видим ону ружну стварност домаћих редакција, којима су загосподарили лешинари, који прождиру туђе животе и туђе новце, и где је мала утеха за оне честите преостале у професији, што ће они који су медијски занат претворили у нешто само мало млађе, али зато много поквареније и болесније од најстаријег заната – завршити једног дана на дну цивилизацијских хроника, са све (не)јунацима свог (не)доба, о којима „пишу“. И то је оно што би требало свако да види, био учесник или тек читалац, те се надам новим издањима и већем тиражу „Таблоида“.

„Пас чувар демократије“ то је, уистину, био само у ретким периодима свог делања, па и у оним државама које се поносе вишедеценијском слободом медија и утицајем и друштвеном улогом новинарства: најчешће су и тамо медији жртве капитала и политике, те нужни компромиси пречесто одлазе много испод „црвене линије“ достатног и достојанственог. Ипак, то у данашњој Србији добија свој перверзни, болесни крешендо, о чијим бих разлозима и узроцима могао надугачко да пишем, али је Бећићев роман утолико бољи јер моје опсервације de facto преноси у реалан свет и практично показује ту острашћену застрањеност, којој је просечан читалац изложен до мере да више не зна ни шта је истина, ни шта је битно, ни шта је суштина. Прецизно и реално описујући начине како се подобни уцењују, а неподобнима уништавају животи, и како и колико су потрошна роба они који незаслужено понесу титуле „новинара“ или „уредника“ у једном наказном друштву без вредности, критеријума и наде – Бећић нас мајсторски истовремено убија у појам и освешћава, а на нама је да изаберемо како ћемо одреаговати.

Упркос чињеници да су му се провукле неке ситне грешке, које ће вероватно видети само моје искусно уредничко око, и без обзира на могућу „оптужбу“ за пристрасност, тврдим да је ово досад најкомплетнији Бећићев роман, којим се аутор нашао у самом врху модерне домаће књижевности. 

 

Бранислав Јанковић – Зидање амбиса

Када смо код комплетности, мислим да је и Бранислав Јанковић са „Зидањем амбиса“ објавио своје најкомплетније и најзрелије дело до сад. У реду, морам да признам да мени Јанковићево писање „паше“, да су ми теме блиске, а да он једноставно, као мало који писац новије генерације уме читаоцу да уђе под кожу и задржи му пажњу, али то не мења чињеницу да је овим романом озбиљно ушао у филозофске воде. Има ту благог кокетирања са оностраним, што Јанковићу није страно, али је прича исплетена око зидања „Високих Дечана“ мајсторски започета и још боље завршена, оставивши чак могућност да се бар неки од тројице главних јунака појаве у неком новом делу.

Наравно, све је базирано на неким историјским чињеницама, али те чињенице онда разрађују приче малих људи, не само тројице главних јунака који су под чудним околностима постали пријатељи, већ и многих споредних ликова чије су ситне улоге испуњене снагом и упечатљивошћу. Прича је тако вођена да сам сигуран да је Јанковић током писања и сам у неколико наврата имао дилему којим путем да настави; ја бих, рецимо, да сам му уредник, на бар два места сугерисао могућност избора, и не верујем да би погрешио шта год да је одабрао, иако би можда дошао до нешто већег формата романа у коначници.

Смрт, правда, бол, туга, радост, несрећа, љубав – све је то стало у приповест на око 260 страна, и не само стало, већ и насликано и заокружено, тако да емоција из романа очас обухвати читаоца; али не, овај роман једноставно не може да се прочита „у цугу“, јер буди превише филозофских размишљања код читаоца, наводећи га да сам промисли о сопственим амбисима.

Да, постоји неколико момената које бих, да сам му био уредник, сугерисао Јанковићу да измени и да се у појединим моментима можда више ослони на доступну литературу која нам представља време Стефана Дечанског; свеједно, успео је да избегне замке епике, које се некако природно појављују код дела чија је радња смештена у историјским периодима о којима сведоче мало извори, мало машта.

Све у свему комплетно, зрело, снажно дело Бранислава Јанковића, озбиљан кандидат за озбиљне књижевне награде.

 

Марек Халтер – Стаљинова љубавница

Mea culpa, али, када сам Халтеров роман узео да читам, идеја ми је била да мало одморим мозак од тежег штива, а због корица сам „Стаљинову љубавницу“ досад заобилазио све помишљајући да је то какво слузаво љубавно штиво за домаћице неостварених амбиција и пропалих живота; како сам се зафркнуо, како сам се само зафркнуо.

„Стаљинова љубавница“ јесте у својој основи прича о љубави и оданости, али је та прича потпуно стављена у други план вештим сликањем два наказна времена на два краја света – Стаљиновом диктатуром у СССР и Макартијевим „ловом на вештице“ у САД, кроз приче два међусобно неповезана – али, на крају, много више него повезана – главна јунака. Не, они нису повезани љубавно, повезала их је једна страшна прича, једна ужасна судбина и тескобно сведочење, које суштински црта и ужасе гулага, глади, чистки, страха, зла… који су владали Совјетским савезом од кад је Ј. В. Стаљин наследио В. И . Лењина, и страхоте прогањања сопствених грађана у Сједињеним државама, због наводног страха од комунизма, због чега је огроман број људи остао уништених живота, а многи остали и без живота. И све то, сиц, у обе државе, базирано на изразитом антисемитизму, против чијег су се протагонисте и егзекутора обе те државе заједно и крваво бориле само неколико година раније.

Укратко, главна јунакиња је млада руска глумица која, стицајем животних прилика у једнопартијској диктатури завршава на пијаној прослави бољшевичког врха (свака сличност са баханалијама и оргијама актуелног режима у Србији је случајна, али сасвим јасна) и потом и сама пијана, у кревету – добро, не баш у кревету – са диктатором, са најнесрећнијим могућим последицама (Стаљинова жена извршава самоубиство исте ноћи, не због ње, већ због њега, али је у том тренутку већ јасно ко ће у ствари бити кривац – ето и ту сличности са данашњом Србијом и аутистичним неприхватањем одговорности) и онда пратимо њену судбину, која, у ствари и почиње да се разјашњава на сведочењу пред комитетом америчког Конгреса. Главни јунак је новинар – ето те повезнице са Бећићем – озбиљан играч који не наседа на тврдње власти, који се у крајњој линији и гнуша тог хистеричног уништавања туђих живота најчешће уз помоћ монтираних „доказа“, не подлеже политичким притисцима, има личну и професионалну храброст, који чини и грешке, али има и подршку уредника новина, и прати то сведочење младе жене унапред осуђене да буде жртвено јагње, успевајући да је на концу избави.

Изврстан роман, са два измишљена главна лика и неколико измаштаних споредних, али са много историјских личности и догађаја смештених у оквир радње, па чак и у улоге које је Халтер „прецртао“ из стварности, толико је реалистичан да на крају даје чак и својеврсну „временску линију“ (односно, „историјске и културне забелешке“) и списак историјских личности које имају улогу у роману. Углавном, мене и сад чуди како сам тако несмотрено успео да подлегнем предрасуди, а знам да се Халтер књижевно бавио, нпр, и Евом (да, да, библијском!) и Лилом (сместивши је у Персијско царство) и да није шарлатан јефтиног романсијерског карактера, и зато ми је милије што сам књигу узео с полице иако сам изворно њоме имао намеру да растеретим мозак, а реално сам га само додатно оптеретио.

 

Facebook Comments Box
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.