ДРЖАВА ОСВАЈАНА ОРУЖЈЕМ, А ОСВОЈЕНА ДИПЛОМАТИЈОМ

 

Војска Србије као свој дан, обележава 23. април, у знак сећања на 11./23. април 1815. године, када је у Такову донета одлука о покретању Другог српског устанка против Турака. Устанак је почео сутрадан.

„Ето мене, ето вас, рат Турцима“ – ова реченица вође устаника, а потоњег кнеза сербског, Милоша, постала је једна од у народу најомиљенијих синтагми у модерној српској историји. Па ипак, свесно се заборавља да је тај устанак кратко трајао – оружани сукоби прекинути су договором турских представника на челу с Марашли Али-пашом и Милоша већ 25. октобра/6. новембра – и да је прокламоване циљеве устанка остварио сасвим неочекиван „вид борбе“.

Други српски устанак

Други српски устанак

Од одлуке о покретању Другог српског устанка, чији је резултат била ограничена аутономија Србије унутар Турског царства, до коначног одласка Турака из Србије, прошле су 52 године, а до независности – 63! Пушке су брзо утихнуле те 1815: почели су преговори, надмудривања, ако треба и – поклоњења… На крају је 1867.  кнез Милош, управо остваривши тај последњи услов, освојио независност. Већи део „посла“, значи, није одрадила пушка, већ дипломатија.

Међукорак је био Хатишериф из 1830, када је Србија добила аутономију унутар Турског царства. Постоји прича, без јачег утемељења у историјским документима (што је, негде, и јасно) да је  хатишериф добијен захваљујући наклоности Турака према мушкарцима. Наводно, када је српски владар слао преговараче у Турску, рекао им је:

Турци воле мушкарце и паре. Ја пара немам, а ви ми се без хатишерифа немојте враћати“.

Хатишериф је јавно прочитан 25. новембра 1830. године на Ташмајдану.

Хатишерифом из 1830, Кнежевина Србија добила је потпуну унутрашњу аутономију, а кнезу Милошу је потврђено наследно кнежевско право (као једином хришћанском владару с наследним достојанством, унутар Империје, што му је признато посебним Бератом) и власт коју контролише Савет од најугледнијих старешина. Кнез је добио право да, за одржавање унутрашњег реда, формира војску, Србима је дата слободе вере, право подизања школа и других културних установа, а муслиманима је забрањен боравак у Србији осим у војним гарнизонима. Наредним Хатишерифом, из 1833. године, решена су још нека отворена питања: Порта је вратила Србима 6 нахија (Шабачка,  Старовлашка, Крушевачка, Параћинска, Црнорешка и Крајишка), чиме је аутономна Кнежевина Србија добила границе из времена Првог српског устанка, и утврдила висину данка.

Међутим, дипломатска борба за независност је и тад настављена. Миц по миц, уступак по уступак. Тек 24. марта/6.априла 1867. године, први српски пароброд, „Делиград“, на три шлепа је утоварио 2.000 Турака, главни део посада из тврђава Београд, Смедерево и Кладово, и одвезао их у Рушчук. Месец дана касније, (24. априла/7. маја) „Делиград“ је покупио и последње чете Турака и из звуке „Низамског растанка“ одвезао их низ Дунав. Са њима, и последњег турског мухафиза („гувернера“), Али-Риза-пашу. Човека наклоњеног Србији.

Али Риза

Али Риза Паша

                                                                                 

Због овог чина, да би се избегли унутрашњи проблеми у Турској, тамошња влада поднела је оставку. Мандат за састав нове добили су знатно умеренији политичари.

Пароброд Делиград“ надживео је и Кнежевину и Краљевину Србију, и краљевину Југославију, и потопљен је 10. априла 1941, километар узводно од ушћа Саве у Дунав. Први српски пароброд потопила је сопствена посада да не би пао непријатељу у руке, а онда се (са посадама других евакуисаних и потопљених лађа) пребацила на пароброд „Танаско Рајић”, не слутећи да ће се неколико сати касније на њега срушити железнички мост преко Саве, који су минирали припадници југословенске војске.

deligrad-parobrod

Пароброд „Делиград“

                                                                           

Готово да је нестварно да је мост подигнут у ваздух баш у тренутку када је пароброд пролазио испод њега, што умногоме говори о расулу и паници у војсци (и држави) у тим моментима. Тада је погинуло више од 170 људи на „Танаску Рајићу“. Да апсурд буде већи, и у Првом светском рату железнички мост између Београда и Земуна је миниран, и тада се својом конструкцијом обрушио на један брод, мађарски „Алкотмањ”. Било је то 29. јула 1914. године.

Судбина „Делиграда“ је тужна: Аустроугари су га касније у току рата извадили са дна Дунава и одвукли у Будимпешту, где је опет потонуо. Претпоставља се да је после рата исечен у старо гвожђе.

Први српски пароброд, „Делиград“, историјски је по неколико основа: осим што је први српски пароброд и што је извезао последње Турке, на „Делиграду“ се кнез Милош вратио у Србију после Светоандрејске скупштине, био је први ратни брод на пару (током ратова био је наоружан са два топа), и тако даље.

Многи би народи, и са скромнијом историјом, и од кудикамо мање значајних ствари и догађаја, направили причу којом се диче. Не и Срби. Уместо да макар као копија краси ексклузивну локацију на обали Саве, „Делиград“ је практично заборављен.

кнез милош

Кнез Милош Обреновић

Углавном, и после одласка Турака, Србија је остала под формалном влашћу Порте. То је окончано тек после ратова за независност 1876. – 1878. и Берлинским конгресом, 13. јуна до 13. јула 1878, где је, на маргинама „преуређења“ Сан-Стефанског мира, Србији (и другим балканским државама) коначно призната пуна независност.

Кнез Милош – иако творац модерне српске државе – није заборављен, али јесте скрајнут на историјску маргину, јер народ овдашњи и даље с презрењем гледа на његов поклон султану, и више цени Карађорђа, чији је устанак можда био славнија, али за разлику од Милошевог прегнућа свакако – неуспешна епопеја.

Save

Save

Save

Save

Save

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *