ЕПСКИ РАТНИК СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

 

Можда није највећи српски војсковођа у историји, али је под његовом командом Србија остварила највеће војне успехе у модерно доба. Па ипак, то није помогло да га Отаџбина после смрти, у Ници 17. маја 1917, не заборави пуних девет година: његови земни остаци пренети су у родну груду тек 6. новембра 1926, када су глас против неправде – што славни војсковођа, без праве почасти, и даље почива дигли његови саборци.

Радомир Путник

Најпознатији српски модерни војсковођа, војвода Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847.) је био војвода (српски пандан звању маршала, одн. фелдмаршала), као први од само четворице генерала произведених у тај највиши чин. Aли био је то и најкраће: од кад је унапређен, после Кумановске битке 1912, до смрти у Ници 1917. године.

Током војничке каријере, Радомир Путник је два пута био начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату. Није, међутим, умео да се улагује краљевима, па је неколико пута постављан на формацијски ниже место и пензионисан.

Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Ватрено крштење му је био српски пораз у бици код Калипоља, у Првом српско-турском рату – али је то, као оперативно-тактичка лекција, било нешто што је веома добро научио, па му је помогло у даљој каријери.

Током Другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

Путник као поручник

Године 1879. послат је на шест месеци у Русију, да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, оженио се Љубицом Бојовић, ћерком генералштабног потпуковника Тодора Бојовића, са којом је имао седморо деце, а затим је положио пријемни испит за генералштабну струку.

Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године, на сопствени захтев, после низа сукоба са бившим краљем Миланом. Током пензије, хонорарно је припремао капетане за мајорски испит, и објавио дело „Служба ђенералштаба у ратно доба“

После Мајског преврата, и промене династије у Србији, реактивиран је у чину генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Тај положај је заузимао наредних дванаест ипо година. У Балканским ратовима, као начелник штаба Врховне команде (што је ратни формацијски пандан мирнодопском начелнику Генералштаба) унапређен је у чин војводе, после Кумановске битке.

У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра.

Војвода Путник у Куманову

У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где ипак није искористио победу да докрајчи Бугаре. Многи му то замерају, као највећу грешку у каријери.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић.

Почетак рата није дочекао у земљи, јер је био на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Мобилизацијом је руководио његов заступник, генерал Степа Степановић. У Аустроугарској је најпре стављен у притвор, малтретиран, пуштен много касније, на инсистирање тадашњег аустроугарског начелника Генералштаба, Франца Конрада фон Хецендорфа:

Ја сам цару предложио пуштање Путника. Много је боље да Србима командује стари необразовани Путник, него један од млађих генерала школован у Француској„.

Колико се само тај човек, болесно опседнут потребом војног уништења Србије (предлагао је рат против Србије 1906, па затим 1908 — 1909, 1912 — 1913, у октобру 1913, и у мају 1914. године; само током 1913, двадесет пет пута је предлагао рат против Србије), преварио у процени, показао је ток Првог светског рата.

Носиљка са војводом Путником

Иако већ тешко болестан, Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. На носилима и раменима својих војника, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра те године.

У међувремену, 8. децембра 1915, смењен је са места начелника штаба Врховне команде, али о томе није обавештен званично. Сазнао је случајно, у фебруару 1916, од благајника, који му је донео две плате без додатка. Незадовољство због нечовечног потеза краља Александра, пред смрт је овако описао:

Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба.

Путник на Крфу

Са Крфа је Радомир Путник отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Иако је у том моменту боловао од бронхитиса, умро је од изненадне слабости срца. Уз све војне почасти, сахрањен је на руском гробљу у Ниви. Тачније, није покопан, већ је ковчег спуштен у подрум једне капеле, јер је било предвиђено да по завршетку рата буде пребачен у отаџбину. На жалост, његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година после смрти, и то после жестоког бунта његових ратника и ученика.

Један од српских новинара пролазећи руским гробљем запрепашћено је писао: „Велики вођа наше војске још лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико дугује„. На то су му, наводно, два француска генерала рекла: „Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми Французи сахранимо„.

У Београду је како доликује, сахрањен 7. децембра на Новом гробљу, уз државне и војне почасти, које краљ Александар није могао да избегне. На улицама којим се кретала погребна поворка налазила се буквално цела престоница, мноштво народа из Војводине, као и бројна изасланства из осталих делова Србије.

Капела војводе Путника на Новом гробљу

Радомир Путник уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје. Многи га називају творцем модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и решавање тактичких задатака. Српску војску је опремио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у војне послове. Колико је водио рачуна о војсци, најбоље говори чињеница да је за време балканских ратова, наредио да дневнице потпоручника и војводе буду исте – три динара дневно.

Путник се увек истицао као присебна и разборита личност. Било га је веома тешко избацити из равнотеже и знао је да се понаша као господин и официр, и у победи и у поразу. У личном животу је био миран, повучен и скроман човек. У јавности никад није био разметљив и избегавао је претерано декорисање одликовањима, које ни сам није разумео. Једном је изјавио: „Моје декорације су испод мундира„.

Ипак, историја памти да су на његовим прсима засијали: Орден Карађорђеве звезде 1. и 2. реда, Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда, Орден белог орла 3, 4. и 5. реда, Орден таковског крста са мачевима 5. реда, Орден таковског крста 2. реда, oрден Светог Саве 1. реда, Златна и сребрна медаља за храброст, Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878, Споменица рата 1885, Споменица за ослобођено Косово, Споменица рата 1913, Споменица краља Петра I, Орден Гвоздене круне 3. реда, Аустроугарска, Орден за војничке заслуге 1. реда, Бугарска, Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом 1. реда, Енглеска, Орден Румунске круне 2. реда, Румунија, Орден Светог Станислава 1. реда, Русија, Орден Светог Станислава са мачевима 2. реда, Русија, Орден Светог Ђорђа са мачевима 4. реда, Русија и Орден Легије части 2. реда, Француска.

По овом војводи се у Канади једна планина зове – Путник.

Звање војводе у Србији носили су, као владари (краљ Милан Обреновић – с ознакама армијског генерала, краљ Александар Обреновић, краљ Петар Први Карађорђевић, краљ Александар Карађорђевић и краљ Петар Други Карађорђевић), четворица генерала (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић), и двојица савезничких официра, као почасно звање (Црногорац, сердар Јанко Вукотић, и Француз, Луј Франше д’ Епере). Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић фон Бојна („Лав са Соче“) поднео је захтев да у војску СХС буде примљен у звању војводе, али је одбијен.


Више детаља о војводи Радомиру Путнику: ОВДЕ и ОВДЕ.
Документарни филм ОВДЕ.
Фото: wikipedia.org

Save

Save

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *