ЕСЕЈ О ЖИВОТУ НА БАЛКАНУ

 

Јесмо ли – а притом мислим на све нас и на све ове патуљке стопљене у Југославију и потом расточене из ње – јесмо ли, дакле, икада успели да створимо нормалну, ефикасну, јефтину и корисну државу?

Јесмо ли успели да створимо здраво, напредно, цивилизовано друштво, са системом стабилних вредности, у коме се цене и форсирају рад и знање, способност и образовање?

Живимо ли са задовољством, или се сваког јутра будимо с осећајем тескобе, нервозе, страха за радно место, егзистенцију, здравље

Да ли смо искоренили корупцију, насиље, сујеверје, зло, пакост?

На ова питања, као и многа непостављена, сви знамо, одговор је само један. И не, очекивати тако шта није утопија, иако ни једно друштво није савршено.

Дакле, знамо одговор. И то што неки пристају својевољно (јер имају илузије или интерес), а неки други морају да пристану јер немају алтернативу, није довољно да оне који су одустали, остали без снаге, мотива, идеја, пожелели да спасу потомство – шта год – и отишли, називамо издајницима који би дупе дали за папире, олош који ради најтеже послове а „овде нису хтели да буду (па сад навести штагод)“, уз напомену да „ни тамо није добро, лако, златно“.

Не, јер није лако ставити тачку на свој дотадашњи живот и почети испочетка. Још је теже пресећи све везе, да не би живео полутански и тамо и овде – јер ћеш у супротном бити само финансијски срећан. Није лако бацити четири-пет година факултета да би тамо негде возио камион, из само једног јединог разлога: да би живео иоле нормално.

И немојте ми о томе да може и овде, у патуљцима насталим из злосрећне Југославије, да се живи нормално, јер не може. Не може, бре! У томе нас кочи менталитет. Навике. Очекивања да неко нешто мора теби да да или учини. Уверење да смо свемирски зналци и стручњаци. Патолошка потреба да попљујемо, згазимо, уништимо сваки реални ауторитет, а притом се у све разумемо више од било ког на кугли земаљској. Сиротињски мотив да се разбацујемо влашћу и слашћу чим их се мало дочепамо, јер то морају сви да виде, а службени ауто и возач, секретарица, ручкови и вечеринке и стална клањања дежурних полтрона су обавезне кулисе тог наднационалног лечења тешких комплекса.

Не може, јер је овде навикло на муфте. Да украде, па нека је ролна гуз папира, а некмоли нешто вредније. Да подметне, напакости – јер ако он нема или не може, што би други имао или могао? Да прода или се прода. Да подмити и буде подмићен. Да не мисли на сутра и на децу, јер ће та деца сутра исто тако да раде, тако су научена. Да се буде бахат, па нека је само паркирање тамо где му место није, или прелажење улице где не треба. Да се реши силом и дреком. Да се изврда свака обавеза, посебно она коју си потписао. Да се радник максимално израбљује, јер поштен радник – једнако будала. Да се уводе нека бесмислена правила и обавезе, јер на други начин, знањем и способношћу, не можеш да наметнеш ауторитет.

Е зато не смемо и не треба да пљујемо оне који су отишли и који иду. Па ни њихове опроштајне поруке, покушај да се образложе разлози, јер, најтеже је отићи. Много лакше је остати и стално кукати на сопствену судбину, цео свет који нас мрзи а ми се распадосмо од честитости и поштења, и притом никад никакво зло ником нисмо нанели, итд.

Ми смо само бедни мазохисти који одбијају да свет гледају реалним очима. Од Вардара па бар до оне границе пред Триглавом.

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *