ЕУРОКРЕМ

 

Маја се мазно промешкољила на мојој левој руци, тек толико да ме њена плава коса заголица, и наставила да спава.

Моја десна рука лежала је на бутини црнке, коју до претходне вечери никад нисам видео, чак ни у Мајином друштву.

Па ипак, док је Маја спавала на двадесетак сантиметара од мене, чврсто стежући врх прекривача, нехајно пребаченог преко кукова и стомака, црнка чијег имена никако нисам успевао да се сетим (или ми га није ни рекла?), спавала је чврсто приљубљена уз мене. Глава јој је била под мојом мишком, десну руку ми је пребацила преко груди, док је десном ногом, практично „заробила“ обе моје ноге. Као ни ја, ни она није била покривена.

Мају сам добро знао из неколико ранијих „акција“, када смо једно другом прибегавали, у недостатку иоле бољег решења. Иако је имала мање груди него што сам волео, а већу задњицу, него што сам желео, била је спонтана, весела и увек расположена за дружење, што ми је одговарало. Онда сам добрано осмотрио  „сети се, коњу, имена, сети се“ црнку : била је, факат, и лепша и згоднија од Маје.

Лежао сам на леђима, већ прилично укочен, и размишљао о некој течности, којом бих из уста спрао горчину вискија, дувана, и ко зна чега још смотаног претходне вечери.

Чега – то, истини за вољу, такође нисам успевао да се сетим. Као ни имена црнке чија ми се балица развлачила под пазухом.

Синоћ сам Мају случајно угледао у клубу. Били смо свако са својим друштвом. И, иако смо одраније имали „џентлменски договор“ да се не стартујемо у таквим ситуацијама, пришла ми је баш када сам кренуо ка тоалету.

Не знам због чега – хи, хи, хи – али свиђаш се мојој другарици… Дођи до нас.

Ево, баш сам сад пошао да питам најбољег пријатеља – шта мисли о тој идеји.

Када сам се обрео у њиховом друштву, Маја је по обичају била директна:

Значи, најбољем пријатељу се свидела идеја?

Црнка се тек куртоазно осмехнула. Ипак, довољно да опазим став праве даме. За разлику од прилично баналне Маје. И довољно да схватим да јој је Маја рекла и да ме је „уловила“ на путу ка тоалету , и ко ми је „најбољи пријатељ“. И да сам, сходно томе, као први утисак оставио утисак типичног балканског говечета, кога ваља заобилазити. Па је оно „свиђање“ намах спласло, ако га је и било, односно, ако Маја није све измислила. Као заинат, на мене је та загонетна црнка оставила утисак, отприлике, као црвена тканина на бика. А гунгула и гласна музика у клубу су ме ипак држали „на ланцу“.

Но, када је Маја предложила да се друштво у наставку вечери пресели у њен стан, дочекао сам то као шансу, да искажем сав свој таленат, и у очима црнке реториком поразим двојицу од мене много млађих момака, који су је упорно шармирали. Можда сам нереалан, али ми се учинило да сам препознао исто олакшање код загонетне црнке, чим се спустила на Мајин двосед.

Изволи – донео сам јој чашу црног вина, безобразно, без питања, знајући да је то пила и у клубу. У другој руци сам држао чашу за себе. Куцнуо сам јој чашу својом, малте не чим ју је узела. Насмејала се. Понудила ме је да седнем. Тог момента се упецала у моју мрежу, помислио сам. Или: ја у њену, како је то у стварности, кад ми мушкарци престанемо да се заваравамо.

Провели смо време у разговору и досипању вина. Маја је с времена на време свраћала до нас, колико су јој остали гости допуштали.

Први су, један за другим, отишла она двојица момака, који су се црнки набацивали у клубу. Деловало је као да није ни регистровала. Потом, отишли су и остали. Изненађујуће брзо, у стану смо остали само нас троје. Маја је привукла табуре и села испред нас.

Да нисте мислили да ћу сад да перем чаше? – закикотала се заразно. И подигла чашу да се куцнемо.

Црнка нас је понудила домаћим дуваном. Мислим да је пре била каква нелегална супстанца упакована у легално име, али, ко прави питање?

Реч по реч, дим по дим, гутљај по гутљај – почели смо смисленије да разговарамо рукама, него речима. Онда су Маја и црнка размениле неколико погледа и сочно се пољубиле. Потом је Маја пољубила мене, „да не плачеш (хи, хи, хи, хи)„.  Па ме је пољубила црнка, без речи. Нисам одавао изненађење, иако бих у нормалним околностима био изненађен. Онда… онда су нас страсти повеле у једно необично и драгоцено искуство.

Јутро нас је затекло исцрпљене, омамљене, знојаве… Маја ми је лежала на левој руци. Моја десна рука лежала је на бутини црнке, чијег имена нисам могао да се сетим.

Извукао сам се некако испод њих две, и отишао да се истуширам и оперем зубе.

Када сам изашао, мамурна Маја ми је рекла да је кафа готова, и пожурила у купатило. Црнку нисам видео.  Док сам био у купатилу, отишла је.

У хотел, како ми је Маја касније казала.

Испоставило се да је тајанствена црнка из Беча. И да тамо, у Аустрији, има неког мужа.

И, да. Зове се Милица.


фото: Tumblr

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

6 thoughts on “ЕУРОКРЕМ”

  1. Mislim da bi i autor pojeo i svoju i Majinu zadnjicu za ovakav osrednje napisan tekst koji je imao ambiciju da bude moderan, ubedljiv, hedonisticki a zapravo veoma urbanotinejdzerskonekreativan. I da, zovem se Milica al muza nemam 🙂
    Hocemo progres! Legalizaciju vredonsti!

    1. Свако од нас би неку одређену ситуацију другачије представио. Ја сам изабрао приступ без икаквих пикантних детаља. Не због стида или каквог лажног морала: једноставно, тако се уклапало у суштину „Купидона“. Радо бих чуо Ваше мишљење, у ком правцу би Ви, рецимо, водили овакву причу. Мишљења људи који читају било који сегмент на блогу су ми драгоцена. Да не оптерећујемо страницу, предлажем Вам да наставимо разговор на мејлу: nebojsa@vucinic.me.

        1. Разматрањима како би све нека прича могла да изгледа, у нечијој другој изведби, нечијем другом доживљају. Сложићете се, прича није што и политички став, већ лични, ауторов доживљај нечега, што некоме може да се свиди, другоме не, трећи остаје индиферентан, али не мења суштину „пишчеве слободе“. Госпођица је изнела став, ја сам га објавио, али сматрам да би разговор на тему у наставку – дакле, нешто што мене приватно занима, али нема утицаја на саму причу, већ представља, да тако кажем, неке финесе које би можда биле од значаја тек за неко наредно писање – било непотребно оптерећивање читалаца.

          1. Свакако. Дакле, пуно среће у интерној комуникацији између госпођице коју сте поменули и Вас.

            Срдачан поздрав.

            Предраг

          2. Хвала. Наравно, да ли ће до тога доћи, зависи и од друге стране. А мени би свакако значило да и Ви изнесете мишљење о причи као таквој. Уколико желите, наравно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *