FARSA, POSLEDNJI CIN

Odluka tzv. Skupstine Kosova o proglasenju nezavisnosti uvesce kosmetsku farsu u svoj poslednji cin.

Do te odluke, svaka je „zverka“ u snegu vec pokazala svoj trag, uloga svakog u ovoj farsi postala je potpuno jasna, a po svoj prilici definitivno su razjasnjeni i motivi da visedecenijska „kosovska kriza“ dobije ovakav epilog.

Ostalo je samo nejasno kako iko od politicara iz organa Evropske unije ili njenih drzava clanica zamislja da posle nedvosmislenog podrzavanja protivpravnog cina jedne nacionalne manjine naseljene na Kosmetu, aktivnog ucesca u razbijanju jedne suverene drzave i drskog ignorisanja njenih nacionalnih, drzavnih i ostalih interesa, uz vrlo ociglednu teznju da se Srbija ponizi, kako – dakle – iko moze da ocekuje da ce zvanicni Beograd (ma ko ga personalizovao) i dalje zeleti bliske partnerske odnose sa clanicama EU i ulazak Srbije u ovu organizaciju – ma koliki interes nase zemlje za tim bio. I jos vaznije: koji ce srpski politicar ikada u buducnosti moci da ubedi gradjane Srbije da EU zeli Srbiju u svojim redovima na ravnopravnoj osnovi, da je postuje i da Srbija uprkos svemu treba da udje u EU?

Naprotiv, Srbija je ovakvim stavom, i vise nego ociglednom netrpeljivoscu, prosto gurnuta u ruske ruke, a to Moskva nece ispustiti, posebno ne u ovakvim geo-politickim odnosima.

Srbija, naravno, ima svoj deo odgovornosti. Pre svega, zbog propustanja da se na ugrozavanje suvereniteta reaguje odmah, ili u dovoljnoj meri, kada je suverenitet jos bio ugrozavan relativno sitnim stvarima, jos u okviru Rezolucije 1244 Saveta Bezbednosti. Tu pre svega mislim na akte donete ignorisanjem tada vazecih Ustava i zakona Srbije, promenu pravne (npr. „predsednik Kosova“!?), organizacione (npr. novi postanski brojevi) i privredne strukture (npr. „privatizacija“), uspostavljanjem organa nespojivih sa R 1244 (npr, KPS) i td. Uostalom, srpska policija se relativno brzo po promeni rezima u Beogradu mogla, u duhu te rezolucije, vratiti u granicni pojas prema Albaniji, Crnoj Gori i Makedoniji, na Aerodrom Pristina i srpske nacionalne i istorijsko-kulturne enklave, pa makar i u sadejstvu sa medjunarodnim organima. Takodje, valjalo je ultimativno insistirati na demilitarizaciji i razoruzavanju kosmetskog stanovnistva, utvrdjivanju drzavljanstva i boravista za Albance i povratku raseljenih Srba.

Nasuprot, dobili smo lazne pregovore unapred osudjene na neuspeh, jer su Albanci unapred okurazeni iz Vasingtona i Brisela da – pregovarali ili ne – nezavisnost im „ne gine“.

Neko bi pomislio da je resenje „kosovske krize“ cepanjem jedne suverene drzave samo stvar linije manjeg otpora. Ali, prosto je neverovatno da ni jedna mudra glava u Evropi nije videla bar neke od sledecih cinjenica:

1. Evropa je prihvatila nacisticko parcanje Cehoslovacke pred Drugi svetski rat nadajuci se da ce time „nahraniti zver“, ali je to zveri samo povecalo apetit – i svi znaju rezultat.To je sahranilo tadasnje Drustvo naroda, kao sto ce i sada Ujedninjene nacije doci u svoju najvecu krizu ukoliko se povinuju nasilju manjine. Gazenje temeljnih principa Povelje UN i medjunarodnog prava ne moze voditi nicemu dobrom, vec samo voluntaristickom i arbitralnom pristupu, u kojima neka drzava ili narod zbog necega imaju vise prava od ostalih, a i taj scenario je vidjen, i neslavno okoncan.

2. Evropa je 1912. promovisala novu drzavu, Albaniju, posle Prvog balkanskog rata (u kome Albanci nisu ginuli za slobodu od Turaka, zajedno sa ostalim stanovnicima Balkana), ignorisuci mnoge elemente koji su govorili protiv oktroisanja drzave (pa i cinjenicu da je u bici za oslobodjenje Skadra izginulo vise crnogorskih vojnika nego u svim drugim okrsajima zajedno, na primer) – a za tu drzavu ni dan danas ne moze da se kaze da je funkcionalna i da u svakom trenutku ima aktivnu drzavnu vlast nad svim delovima svoje teritorije i stanovnistva. Mnogo vise od Albanije, cak, Kosovo i Metohija po dolasku medjunarodne misije 1999. postale su leglo kriminala, trgovine ljudima, oruzjem i drogom, varvarstva, unistavanja istorijskih i kulturnih spomenika i pokusaja zatiranja jednog naroda.

3. Formiranje „drzave Kosovo“ nece voditi stabilnosti na Balkanu, iz najmanje nekoliko razloga. Prvi, i najvazniji, je da ujedinjenju Kosova i Albanije vise nista nece stajati na putu, a to ce aktuelizovati pitanje „velike Albanije“ i ugroziti integritet najmanje tri balkanske drzave u kojima jos zivi albanska nacionalna manjina, a od kojih drzava su bar dve (Crna Gora i Makedonija) nacionalno direktno ugrozene od rastuceg broja Albanaca. Drugi razlog je da posle priznanja prava albanske nacionalne manjine da dobije svoju drzavu cepanjem od teritorije suverene matice, niko ne moze da stane na put raspadu Bosne i Hercegovine, cija tri konstitutivna naroda i dva konstitutivna entiteta, i po logici, i po pravdi, i po istorijskom nasledju, imaju mnogo vise prava da traze drzavnu nezavisnost i samostalnost. Treci razlog je vec pomenuta nesposobnost formiranja funkcionalne drzave na Kosovu, koja bi drzala pod kontrolom albanske kriminalne plemenske klanove, i otuda potreba za dugotrajnim stranim vojnim i policijskim prisustvom, sto, kako nas iskustvo uci, nece biti dovoljno da sprecava gerilske napade Albanaca sa Kosova na okolne drzave.

4. Za formiranje „drzave Kosovo“ ne postoje ni politicki, ni kulturni, ni vojni, ni istorijski… ukratko, nikakvi logikom i zdravim razumom opravdivi razlozi. Ona ne bi mogla da opstane samostalno, ni politicki ni ekonomski. Kosovo i Metohija su, u svakom pogledu, zavisni od Srbije. Pripadnici albanske manjine u Srbiji jesu, cinjenica je, zadojeni dubokom mrznjom prema Srbiji, Srbima, pravoslavlju…ali ta mrznja ne datira od vremena „Milosevicevih zlocina“, kako neki zapadni mediji serviraju, vec prakticno od samog oslobodjenja ispod Turaka, 1912. Balijske grupe (za one koji ne znaju, teroristicke gerilske grupe albanske manjine) pucale su na svaku vlast – od Kraljevine Srbije, preko Kraljevine Jugoslavije, do sadasnje Republike. Jedina vlast sa kojom su Albanci na Kosmetu bili u dobrim odnosima bila je fasisticka okupatorska sila tokom Drugog svetskog rata, kojoj su obilato pomagali utrkujuci se u stravicnim zlocinima prema Srbima.

5. Davanje manjini prava na nacionalnu drzavu, opravdavajuci to tzv. „srpskim zlocinima“, takodje ne stoji, jer, na primer, Nemacka je pobila 6 miliona Jevreja u Drugom svetskom ratu, pa drzava Izrael ipak nije formirana na njenoj teritoriji, niti i jedna americka savezna drzava pripada Indijancima, nad kojima su tvorci americke nacije izvrsili neizmeren genocid. „Srpski zlocini“ nisu, uostalom, ni dokazani kao drzavna politika (sto je postojalo u prethodna dva primera), a pojedinacni zlocini su izvrseni sa obe strane, s tim sto cak zlocini Albanaca imaju mnogo vise obelezja nacionalnih.

6. Jos prilikom potpisivanja „Dejtonskog sporazuma“ receno je da se time stavlja tacka na krvavi raspad Jugoslavije. Ako posle toliko godina SAD i neke clanice EU to prenebregnu i vele da se „resavanjem statusa Kosova stavlja tacka“, gde su garancije da ce ta, jednom pomerena tacka, tu i ostati, i da se sutra nece realizovati neka dalja grabez o ostatke Srbije, i njeno svodjenje na „Beogradski pasaluk“ ili jos manje?

7. Ko zaista predstavlja vecinu – i kakvu – na Kosovu i Metohiji? Postoji li igde, ikakva stvarna i realna evidencija Albanaca, koji su zaista bili drzavljani nekadasnje SFRJ, pa SRJ i Srbije? Zna li se koliko je desetina hiljada Albanaca na Kosmet doslo samo u prethodnih osam godina?

8. Uprkos cinjenici da se tzv. „Ahtisarijev plan“ promovise kao svojevrstan lex spetialis, i insistira na nemogucnosti da Kosovo predstavlja presedan za kojim bi posle mnoge druge nacionalne manjine i nestabilni regioni sa secesionistickim teznjama, moguce je oznaciti bar desetak slicnih slucajeva, od delova bivseg SSSR do jugozapadne Evrope, gde bi se mogao ocekivati slican epilog.

Uglavnom, sada smo tu gde smo. Lakonski odgovor organa EU da ce „o priznanju nezavisnosti Kosova prepustiti drzavama clanicama da odluce“ znaci „nije sija nego vrat“ i to je krunski dokaz koliko je zaista Srbija kao ravnopravna clanica dobrodosla u EU. Da nije tako, Srbija je u EU mogla da bude primljena sa sve KiM, sto bi omogucilo da Srbija zadrzi nacionalno i drzavno dostojanstvo, a EU mogucnost da na svaki nacin zastiti Albance. Ovako, pruzanje sargarepe na dugackom stapu ne znaci nista osim licemerne ponude da Beograd sada sam sebe ponizi priznanjem prava kosmetskim Albancima na drzavu, da bi zauzvrat, mozda, jednog dana, i posle ko zna koliko dodatnih novih uslova i moljakanja, Srbija usla u EU.

Siguran sam da ovo nece izaci na dobro u perspektivi, i da ce se sva kratkovidost ili zlonamernost SAD i EU, sta god, brzo pokazati u svim svojim negativnim posledicama, i da ce Srbija na kraju, kad god, biti bar morlani pobednik. Plasim se, medjutim, da ce cenu svoje moralne pobede, u koju iskreno verujem, na kraju ipak preskupo platiti sami Srbi, a da ce se oni koji su to zakuvali, izvuci sa malim ili nikakvim posledicama.

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *