САСВИМ ЛИЧНА ПРИЧА: ГЛУПОСТИ НАШИХ ПОДЕЛА

Не знам како некима да спочитам у лице чињенице: Други светски рат је завршен 1945; једнопартијски систем у Србији је „пао“ 1990; комунизам нешто раније. 

Искрено, пуца ми прслук и за четнике и за партизане, и за Тита и за Дражу и за Недића и за Љотића, и за правоверне и за Голооточане… У држави у којој су срушене све вредности; у којој нико од институција или „вођа“ не ужива поштовање; у којој народ што је насељава не види будућност, већ тражи начина да се исели; у којој од просечне плате, ако је уопште има, не може да се преживи; у којој је незапослених, пензионера и издржаваних много више него оних који стварају вредност; у којој, упркос деценијским уплатама у фонд здравства, нема новца за лечење деце; у којој свака „власт“ кад заседне, најпре позапошљава своје најближе, а онда покраде државу и народ… расправљати о стварима од пре 70 или 80 година, или правити изборе међу људима и идејама који су одавно покопани и неупотребљиви, као да ће нам то помоћи или одредити будућност, у најмању руку је недотупаво.

Испричаћу вам једну причу, у нади да ћете ме боље схватити.

У животу су ме многи људи нечиме инспирисали, за неке гајим велико поштовање, али сам увек имао само два идола.

Први идол је мој отац. Милорад Б. Вучинић (1938.-1995.).

Milorad VucinicЊеговог оца, а мог ђеда Блажа, борца од првих дана устанка, 1941. су стрељали окупатори. Њега и једног даљег рођака, Абрамовића, 1942. Италијанима је проказао неки четник, Вујовић. Ухватили су их на превару. Затворили. Онда стрпали у камион, под окриљем мрака. Одвели су их пред зору на неку ливаду код Чекања, натерали их да себи ископају гроб, убили их и затрпали без белега. То је случајно видео неки пастир, па је вест о „гробу“ дошла до моје бабе.

Поново тајно, током ноћи, Блажове жена и сестра су голим рукама ископавале слеђену земљу, не би ли га покопали на гробљу, као човека. Ливада на којој се може напасати стока је у кршевитим крајевима вреднија од злата, па ипак, и дан данас ту рупу нико не равна, из поштовања према онима који су ту лежали. Блажо је у моменту погибије имао 30 година. Мој отац је тад навршио четири, а стриц је рођен као посмрче. Четници Вујовићи су потом побили још неке мушке главе Вучинића – Станојевића. Идеолошке разлике и време четничког терора у Црној Гори, погађате.

Када је почетком 70-их подизан споменик стрељаним родољубима на Велестову, први пут сам видео оца да плаче. После тога, заплакао је само још једном.

Мој отац је имао и два стрица. И они су били првоборци. И они су погинули у рату. Гојко је погинуо код Подгорице 1942. Млађи се у покушају да уништи окупаторски тенк, при самом крају рата, бацио са „молотовљевим коктелом“ на њега. Код Дебелог бријега.

И тако је мој Милорад, 1945, са 7 година, био најстарије мушко у породици. Нећу да кажем, глава куће. Јер куће није било. Спалили је ови што су стрељали деду. Баба је, са четворогодишњим Милорадом и бебом у стомаку, ту зиму после мужевљевог стрељања, провела под једним чаршавом закаченим за камени остатак куће.

Мој отац је, ипак, савладао препреке. Одвојен од куће и породице, по интернатима и студентским домовима, принуђен и да товари угаљ на железничкој станици и да се „гребе“ за оброк код „Два костура“, догурао је до магистратуре српског језика и књижевности. Можда је баш тај физички недостатак оца, и фактички недостатак породице као такве, утицао на њега да буде отац какав је био, и да породицу коју је створио држи као мало воде на длану.

Завршио је, дакле, школе и запослио се. И почео да гради име – име чију сам величину у правом смислу спознао тек на његовој сахрани. Мој војвода.

Онда је, давне 1965, упознао једну београдску госпођицу. Моју мајку, Даницу.

Даничин отац, Милосав П. Радојевић (1909.-1984.) мој је други идол.

Мој дека био је краљев официр. Дете из угледне официрске породице,  где је још један син био официр, а други адвокат. Рат сем њега нико није преживео.

У априлском рату био је на Косову;  пружао је отпор док није постало бесмислено, а онда преживео голготу повлачења под борбом, против подивљалих шиптарских хорди. Лично је стрељао неке Шиптаре, који су похарали војно складиште. Али му је, зато, други Шиптар практично спасио живот. За коња, униформу, опрему, чак и сабљу заузврат.

Са породицом избеглом из Београда сусрео се у централној Србији, где се моја мајка родила. И где су његовог таста, бакиног оца Методија, стрељали Немци у Краљеву због „сарадње са бандитима“.

Са две породице „на леђима“, покушавао је да остане по страни од рата. Али, рат није остајао по страни њега. Најпре је ишамарао неког четника, али не „југословенског војника у отаџбини“ већ једног од оних четника кољача, јер је масни брадоња био безобразан према баки ми. Онда су се ти четници њега дочепали, држали га два месеца у неком подруму, и нико никад није сазнао шта се тад дешавало.

Кад су кренуле борбе за ослобођење Србије, мобилисала га је НОВЈ-ПОЈ. Београд. Ту стреља Руса, којег је ухватио да силује једну жену у околини Београда. За казну, Сремски фронт. Па Хрватска. Скроз до Трста. Ту бива тешко рањен. На понуду да остане у новој војсци нове државе одговорио је са: „Заклетву сам дао Краљу и Отаџбини. Борио сам се за Отаџбину. Али сада нећу да допустим да ми један поручник буде надређен само зато што је политкомесар„. И наравно, тад је почео и прогон… Робијао је још једном, јер је „виђен у разговору с народним непријатељем“. Прогон је трајао и после пуштања из казамата. Преживео га је и ипак постигао да ужива у унуцима. Мада му је фиксација била „Само да онај скот (Тито) липше пре мене„. И то је доживео, мој ђенерал.

Елем, у неком моменту спојила су се два света. Син сељака и партизанског борца оженио је ћерку краљевог официра из Београда. Производ тога је овај носоња који пише блогове.

И без обзира на ту различитост. Можда због тога што није имао оца, можда због тога што је Милосав појавом наводио да мораш да га поштујеш, тек, мој је отац свог таста волео као сопственог родитеља. (Наравно, то се не може рећи за ташту, јер, ипак, таште су казна за мушкарце због оног Адамовог греха, зар не?). Када је дека умро, мој отац је други пут заплакао. А, можда због тога што је имао само једно дете, женско, које је обожавао, или због тога што је мој отац био ауторитет, трезван и способан човек, и мој деда је волео Милорада.

Зашто ово причам? Па, због оних „избора“ с почетка текста. Нико не може да ме натера да бирам између оца и мајке. Понајпре зато, што је то бесмислено. И што ти избори никако не могу побољшати квалитет живота. Ни мог, ни моје Катарине, ни било ког  другог мени блиског.

На једном зиду у мом стану су пожутеле фотографије породице моје мајке. Насупрот њему, исте такве фотографије породице мог оца.

Дакле: баталите и Равне Горе и Беле Цркве; и постхумне осуде дотад уздизаних, и постхумне рехабилитације дотад унижаваних. Од тога чак ни њихове породице неће имати ништа, а држава и народ – још мање. Нека њихове заблуде и промашаји послуже да учимо, да извучемо поуке из својих подела и глупости. Јер, гледајући у прошлост, само ћемо равнати рачуне, а никад ништа нећемо урадити у будућности.

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

2 thoughts on “САСВИМ ЛИЧНА ПРИЧА: ГЛУПОСТИ НАШИХ ПОДЕЛА”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *