ГОСПОДАРЕВ ПОСЛЕДЊИ ПУТ

 

Тог 1. марта 1921. године, сви су већ знали шта ће се догодити, али су то себи одбијали да признају. Једини који је био свестан свега – био је први црногорски краљ, Никола Први Петровић Његош. Био је свестан да ће убрзо умрети.

И заиста, тог 16. фебруара (по старом), односно 1.марта (по новом календару), у Кап Антибу у Француској, умро је Никола Мирков, један од најдуговечнијих монарха на трону у Европи: владао је, формално, 58, а фактички 56 година. Умро је тужно, у изгнанству, без земље – тачније, само с једним груменом црногорске земље са Царева лаза, који је собом носио од 19. јануара 1916, када је пред налетима аустроугарске војске и извесног војног слома Црне Горе, напустио државу.

kralj nikola

Краљ Никола

 

Никола Мирков Петровић Његош, рођен је 19. октобра 1840. у селу Његуши, одакле је пореклом владајућа династија Петровић-Његош. Његов отац, војвода Мирко Петровић-Његош, био је чувени црногорски ратник и старији брат књаза Данила, који није имао мушког наследника. Николина мајка Стана Петровић била је родом из познате породице Мартиновића.

Војвода Мирко рано је, чак и за то доба, пронашао изабраницу свом сину: верио је тада 12-годишњег Николу, за тада шестогодишњу Милену Вукотић (Чево, 27. април 1847. — Кап Антиб, Француска, 16. март 1923.), кћерку угледног Чевљанина војводе Петра Вукотића, блиског Мирковог пријатеља са ким је заједно ратовао током 50-их година 19. века. Ипак, будућу супругу Никола није виђао често, јер је део детињства провео у Трсту у дому Кустића, из ког је потицала кнегиња Даринка, супруга црногорског књаза Данила и Николина стрина. Кнегиња Даринка је била велики франкофил, па је на њено инсистирање Никола послат на школовање у Лицеј Луја Великог у Паризу.

После убиства књаза Данила у Котору 1860. војвода Мирко је одбио црногорски престо, па је књажевска титула прешла на Николу. Никола је још био у Паризу када је примио владу 13. августа 1860. у 19. години живота. Међутим, убрзо се веома озбиљно разболео од упале плућа, толико да је било неизвесно да ли ће преживети. Ипак, опоравио се, али су војводе Мирко и Петар договорили, да се Никола и Милена што пре венчају, како би Црна Гора добила наследника. Венчање је одржано у Влашкој цркви на Цетињу, у новембру 1860. Никола је тад имао 20, а Милена само 13 година.

Краљ Никола и краљица Милена

Краљ Никола и краљица Милена

 

Никола је од почетка владавине показао велику амбицију, дипломатску вештину, прагматичност, али и склоност ка аутократији. Није ни чудо што су га Црногорци звали једноставно како му је најбоље пристајало – Господар

За владавине књаза Николе, Црна Гора је међународно призната као суверена држава на Берлинском конгресу 1878. Много је радио на модернизацији државе и друштва. Конституисана је Народна скупштина, влада, Државни савет, донет Устав, формирана стајаћа војска, интензивирана међународна комуникација Црне Горе с европским земљама кроз отварање посланстава (амбасада)… Установљена је црногорска валута – перпер. Владавину Господара обележило је отварање многих школа, градња болница, путева, железничке пруге, развој поморског саобраћаја, успостављање телеграфских и телефонских комуникација, развој туризма и културе… Велики допринос правној науци уопште дат је кроз доношење Општег имовинског законика, оригиналног дела Валтазара Богишића, којим су основни постулати Римског права преведени на народни језик.

Но, Никола је стекао и противнике, који су, посебно после доношења Устава 1905. и почетака парламентарног живота, незадовољни његовом неограниченом влашћу, у два наврата желели да га лише престола, чак и живота.

Никола Петровић се окушао и у књижевности. Писао је углавном родољубиве песме, епске спевове и драме у стиху, међу којима је најпознатија и најизвођенија „Балканска царица“. Друга драма му је „Књаз Арванит“. Био је познат и као изузетан беседник. Песму „Онамо, ‘намо!“ испевао је 1866, непосредно после склапања савеза са кнезом Михаилом Обреновићем за заједничку борбу Србије и Црне Горе за ослобођење српског народа од Турака. Песма је због својих оштрих речи била неприкладна за државну химну. Уместо ње, химна је постала песма „Убавој нам Црној Гори“, за коју је речи написао кнежев секретар Јован Сундечић.

u biljardi

У Биљарди, на Цетињу, крај Господара

 

На бојном пољу, књаз Никола је зауставио Други поход Омер-паше Латаса на Црну Гору, однео победу на Вучјем Долу и Фундини, а у Првом и Другом балканском рату водио је више успешних битака. На жалост, битке на Скадру и Брегалници, које су однеле много црногорских жртава, нису Црној Гори донеле резултате сразмерне жртвама. Последње битке Црна Гора краља Николе водила је у Великом рату, остваривши велике успехе, посебно у Мојковачкој бици, али је управо тај рат значио и крај самосталне црногорске краљевине и крај династије Петровић Његош на њеном челу.

 

Неки историчари помињу и један куриозитет: Књаз Никола је као руски савезник, наводно, објавио рат Јапану, 1904. године, као захвалност за помоћ у рату против Турске. Међутим, услед велике географске удаљености, учешће Црне Горе у Руско-јапанском рату било је само симболично, кроз један одред на челу са генералом Јованом Липовцем. Такав, симболичан, био је и крај овог „рата“: поражена Русија и победник Јапан потписали су мировни споразум 1905, али то, кажу ови познаваоци,  није учинила и Црна Гора. Тако су две земље формално остале у „рату“, на то је и заборављено после формирања Краљевине СХС, и постало актуелно тек 2006, кад је Црна Гора поново постала независна. Да је рат завршен, али и да Јапан признаје Црну Гору као независну државу, потврђено је доласком специјалне изасланице јапанског премијера и заменице министра спољних послова Акико Јаманака у Црну Гору, 21. јуна 2006. Тако се окончао 102 године дугачак „рат“ између велике царевине Јапана и мале, али поносите Црне Горе.

Други историчари, међутим, тврде да рата никад није било, да је у питању забуна, настала због одређеног броја црногорских добровољаца у руској војсци у том рату (па чак и на високим положајима – осим генерала Липовца, генерал Гвозденовић и други), и телеграма који је књаз Никола упутио једном руском пуку, чији је почасни командант био, када је пук послат на фронт.

 

Од ступања на престо 1860, Никола је до 1910. Црном Гором владао као књаз, а на педесетогодишњицу владавине (28. августа 1910.), уздигао је црногорску књажевину на степен краљевине и формално се  (јер је већ 1900. носио титулу „Његово краљевско височанство књаз“) прогласио краљем. То проглашење није ишло лако, пре свега због противљења из Србије, где се сматрало да би то могло да заоштри односе две државе и створи нове проблеме у већ отвореној борби за вођство у ослобађању јужних Словена. Влада Црне Горе је зато чекала неко време пре изношења званичног саопштења о организовању прославе педесете годишњице владавине књаза Николе и његовог крунисања за краља. Априла 1910. створен је организациони одбор на челу са митрополитом црногорским Митрофаном Баном. Дан пре почетка прославе, Цетиње је први пут осветљено електричном енергијом.

Никола је постао краљ, у исто време и почасни генерал-фелдмаршал руске војске. Тродневној свечаности крунисања присуствовали су бугарски краљ Фердинанд са сином Борисом, италијански краљ Виторио Емануеле са краљицом Јеленом, кнез Франц Јозеф Батенберг, грчки престолонасљедник Константин, руски велики кнежеви Петар и Никола Николајевич са супругама великим кнегињама Милицом и Анастасијом, и многи други.

Делегацију Србије су чинили Николин унук престолонаследник Александар, министар одбране Степа Степановић, начелник генералштаба Радомир Путник и командант 9. пешадијског пука Дунавске дивизије, названог по краљу Николи.

Убрзо после проглашења краљевине почели су балкански и Први светски рат. Из Првог балканског рата Црна Гора је изашла као победница, територијално увећана. У другом није ни морала да учествује, али је ипак српској војсци упућена једна дивизија у помоћ (Црногорска дивизија, после преименована у Дечански одред). У Првом светском рату, током 1914. и 1915. године, Црна Гора је постигла значајне успехе, али је после победе у Мојковачкој бици, била опкољена, одсечена од савезника и приморана на капитулацију.

Краљ Никола је 19. јануара, испоставиће се заувек, напустио Црну Гору и избегао у Бриндизи. У Црној Гори је остао краљев средњи син, принц Мирко. Црногорска војска је капитулирала 25. јануара 1916. што је de facto био и крај постојања црногорске државе.

Додуше, краљ и влада су наставили да представљају Црну Гору, али више нису имали војску, сем релативно малих одреда у камповима за обуку у Италији. Никола је покушао да консолидује моћ, био је у јакој дипломатској офанзиви, али је подршку нашао само у Италији. Русија је, кажу историчари, већ 1913. дигла руке од Црне Горе, а Француска, иако часна у боравку Николе на њеној територији, на крају се приклонила британским притисцима.

Nicholas_I_of_Montenegro_and_Victor_Emmanuel_III_of_Italy

Краљ Никола (лево) и италијански краљ Виктор Емануел

 

Углавном, у Црној Гори се потом десила, за многе спорна, Подгоричка скупштина, 26. новембра 1918, на којој је Никола збачен с трона и проглашено уједињење са Србијом. Уследила је Божићна побуна 1919, која је у крви угушена, али су џепови отпора трајали до 1926. Италија је подржавала црногорску избегличку владу до краја 1921, упућивала меморандуме Друштву народа, протестујући због „издаје Црне Горе од стране сила“.

Никола је преминуо у Кап Антибу, у уторак, 1. марта 1921, у 23.15. Званична дијагноза била је hemorragie celebrale. Положен је на мртвачки одар, обучен у црногорско одело. Више главе му је био мали дрвени тисови крст, израда једног црногорског сељака, и две свеће; мало ниже, у злату и брилијантима, штап маршала руске војске; око врата Крст св. Ђорђа; на прсима Крст св. Петра, домаћи Орден Династије Његош, лента ратног савојског ордена и у брилијантима „портрет три цара“ (Александра Првог и Другог и Николе Првог); о бедру сабља Стевана Дечанског, која је руска војска нашла на Кавказу и коју му је поклонио цар Александар III. На сабљи с једне стране стоји: „Стефан Урош краљ Сербов“ и година 1314. на другој: „Да живет Краљ“*).

У суботу, 5. марта, руски свештеник очитао је молитве, па су ковчег са Господаревим телом изнели тада већ краљ Данило, књаз Петар, велики руски Кнежеви Романов (мужеви Николиних кћерки Стане и Милице), кнез Батемберг (муж краљеве кћерке Ане) и чланови Краљевске Владе. Одатле је ковчег одвезен у луку и пренет на брод „Палестро“. Ковчег је постављен на задњем делу брода, под великим топом, покривен црногорском ратном заставом. У Сан Рему, брод је дочекао Виктор Емануел, краљ Италије и муж Николине кћери краљице Јелене, који се одмах попео на брод, и изјавио саучешче краљици Милени.

dvorska crkva

Дворска црква на Ћипуру

 

По жељи Николине кћери краљице Јелене, сахрањен је у руској цркви у Санрему. После 68 година од смрти, 1. октобра 1989. године, посмртни остаци краља Николе, краљице Милене, принцеза Ксеније и Вјере, сахрањени су уз највише почасти на Цетињу.

У дворској цркви на Ћипуру, где су се Никола и Милена и венчали.

 


 

ПОРОДИЦА НИКОЛЕ И МИЛЕНЕ

petrovici

Фотографија снимљена на дан проглашења књаза Николе Петровића Његоша за краља, а Црне Горе за краљевину, 15. августа 1910. Стоје (с лева на десно): велики кнез Петар Николајевич, кнез Франц Јозеф од Батенберга, књагињица Вјера, књагињица Ксенија, књаз-престолонасљедник Данило , књаз Мирко, књаз Петар. Седе (с лева на десно): кнегиња Милица-Јута од Макленбург-Нојстерлица, кнегиња Ана од Батенберга, италијанска краљица Јелена, краљица Милена, краљ Никола, велика кнегиња Милица Николајевич, италијански краљ Виторио Емануел, кнегиња Наталија Константиновић. Седе на тепиху (с лева на десно): кнегињица Јелена Карађорђевић, кћи великог кнеза Петра Николајевича принцеза Галицин, престолонаследник Србије Александар Карађорђевић.

 

Краљ Никола и краљица Милена изродили су дванаесторо деце – девет кћери и три сина:

Зорка (1864-1890) се удала 1883. за кнеза Петра Карађорђевића, доцнијег краља Србије. Имали су петоро деце: Јелену (1884-1962), Милену (1886-1887), Ђорђа (1887-1972), Александра (1888-1934) и Андрију (1890, умро неколико дана по рођењу).

Милица (1866-1951) се удала 1889. за руског Великог кнеза Петра Николајевича Романова.

Стана (1867-1935) се удала 1889. за руског кнеза Ђорђа Максимилијановича Романовског, а потом се 1907. удала за Великог кнеза Николу Николајевича Романова.

Марица (1869-1885).

Престолонаследник, потом краљ, Данило (1871-1939) се оженио 1899. Јутом (по преласку у православље Милицом), војвоткињом од Мекленбург-Нојстерлица. Нису имали деце.

Јелена (1872-1952) се удала 1896. за италијанског престолонаследника, доцнијег краља Виториа Емануела.

Ана (1874-1971) се удала 1897. за Франца Јозефа од Батенберга.

Софија (1876, умрла са три месеца).

Принц Мирко (1879-1918) се оженио 1902. Наталијом (1882-1950), рођеном Константиновић, чији је отац по женској линији био унук Јеврема, брата србијанског књаза Милоша Обреновића. Мирко и Наталија су имали пет синова: Стевана (1903-1908), Станислава (1905-1907), Михаила (1908-1986), Павла (1910-1933) и Емануела (1912-1928). Принц Михаило се оженио 1941. кћерком француског лекара Женевјевом и добио 1944. сина Николу, садашњег „претедента“ на црногорски трон. Неки историчари, међутим, сумњају да је Никола у ствари „подметнут“ Михаилу, јер овај није желео да прихвати црногорску „круну“, коју му је током Другог светског рата нудила Италија.

Ксенија (1881-1960) и Вјера (1887-1927) се нису удавале.

Принц Петар (1889-1932) се оженио 1924. Виолетом Вегнер (по прелазу у православље Љубицом). Нису имали деце.

 


ГОСПОДАРЕВА ОДЛИКОВАЊА

Одликовања Николе Првог су углавном првостепена, израђена од племенитих метала, злата и платине, а нека су чак украшена и брилијантима. До 1910. већ је био носилац готово свих највиших владарских одликовања.

Од црногорских одликовања, добио је између осталог Орден Петровића Његоша, Орден књаза Данила Првог, Орден светог Петра Цетињског.

Од иностраних, осим побројаних, ту су и: Орден Светих Кирила и Методија (Бугарска), Краљевски Орден Викторије (Уједињено Краљевство), Легија части и Орден Академске палме (Француска), Орден најсветијег Навештења, Војнички Орден Савоје и Орден италијанске круне (Италија), Орден два ордена (Португал), Орден Карола Првог (Румунија), Војнички Орден светог Велемученика и Победоносног Јурија, Орден Александра Невског са звездом у брилијантима, Орден Андрије Првозваног, Јурјевски крст 3. степена (Русија), Војни Орден Сан Марина (Сан Марино), Орден Таковског крста, Орден белог орла Првог степена, Орден светог Саве, Орден Карађорђеве звезде, први носилац (Србија), Орден Османлије Првог степена (Турска). Имао је још једно јапанско и персијско одликовање.

 

 


Фото и извори:  Монтенегрина, njegos.org, wikipedia, лична архива

*) Многи историчари аутентичност овога споре.

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

5 thoughts on “ГОСПОДАРЕВ ПОСЛЕДЊИ ПУТ”

  1. Znaci, alergican sam kad se neki tekst sklapa tako sto se doslovce prekopiraju negde vec objavljeni clanci ili delovi clanaka, sa svim njihovim greskama ili, da kazem netacnostima ili proizvoljnim i parcijalnim ocenama…
    Naveli ste izvore, sasvim korektno ali krajnji rezultat je Vas i Vas bruka.

    Pa hajde sad da obrazlozim i idemo redom…

    1. Navodite da njegovu „склоност ка аутократији. Није ни чудо што су га Црногорци звали једноставно – Господар.“
    I knjaza Danila pre njega su zvali Gospodar, i prethodne upravitelje iako su imali crkvena zvanja iz prostog razloga sto se u njihovim titulama izmedju ostalog navodilo i „… Gospodar“ a Gospodarima su nazivani i Obrenovici u Srbiji sve do proglasenja kraljevine a ne zato sto su bili skloni autokratiji.

    2. U jednom delu teksta je pocasni feldmarsal ruske vojske, u drugom je pocasni marsal!
    A onako usput, carska rusija nije imala cin marsala, ali ni feldmarsala vec cin general-feldmarsala, (генерал-фельдмаршал).

    3. Govorite o 9. pesadijskom puku 9. divizije srpske vojske?
    Prvo, brojne oznake srpskih pukova su oznacavane rimskim brojevima, nikako i nikada arapskim a drugo, nikada nikakva 9-ta divizija u srpskoj vojsci nije postojala.

    4. „Kralj Danilo Drugi“… Pa sad, da je bio legitimni naslednik i prestolonaslednik je nesporno i da je bio pretendant ali nikako se ne moze zvati „kraljem“ a posebno kao Danilo Drugi jer cak i da se istorija nije odvijala kako se odvijala i da je kralj Nikola ostao do kraja zivota na prestolu i da ga je prestolonaslednik regularno i legalno nasledio, opet bi bio Danilo Prvi jer knjaz Danilo je bio, jeliti knjaz a ovde se radi o kralju i kraljevini i postoji velika razlika u numerisanju.
    To je doslovce prekopirano sa montenegrine a oni prevashodno izrazavaju svoj politicki stav i dozvoljavaju sebi da i cinjenice nekada manje a nekada vise prilagodjavaju svojim potrebama.
    U redu, za njih je prestolonaslednik Danilo kralj!
    Mozda je i za Vas, u redu, Vase pravo ali ako imalo zelite da date ozbiljnosti i legitimiteta svom stavu dajte onda bar postujte pravila koja vaze u numerisanju.
    Cim se menja status odnosno rang drzave i nosioca titule, menja se i numeracija. Na primer, imali smo Aleksandra I Obrenovica, kralja Srbije a unuk kralja Nikole je opet Aleksandar I jer vise nije Srbija vec SHS, da je ostala Srbija, bio bi Aleksandar II. Knjaz Danilo I, da je prestolonaslednik Danilo nasledio presto bio bi opet Danilo I jer je sada kraljevina a prethodno je bila knezevina.
    Uostalom, pogledajte malo istoriju recimo mnogobrojnih Nemackih drzava i drzavica u recimo XIX veku? Mnoge su od knezevina postale kraljevine, neke od vojvodstava postale velika vojvodstva i odmah se menjalo numerisanje iako se cak radilo o istim vladarima i istim drzavama samo sada u drugacijem odnosno visem rangu!
    Recimo, Bavarski knez-izbornik Maksimilijan IV Jozef, proglasenjem Bavarske za kraljevinu 1806 postaje Maksimilijan I i svi njegovi kasniji naslednici kada se prvi put njihovo licno ime pojavljuje kao ime vladaoca su „Prvi“, pa Virtemberg, dotadasnji vojvoda Fridrih III je proglasenjem kraljevine 1805 postao Fridrih I ili Saksonija gde je dotadasnji knez Fridrih-August III postao Fridrih-August I itd, itd…

    I za kraj, nerazumem cemu ovaj deo u clanku, „Принц Михаило се оженио 1941. кћерком француског лекара Женевјевом и добио 1944. сина Николу, садашњег „претедента“ на црногорски трон. Неки историчари, међутим, сумњају да је Никола у ствари „подметнут“ Михаилу, јер овај није желео да прихвати црногорску „круну“, коју му је током Другог светског рата нудила Италија.“ i kakvo znacenje ima sve to?

    Pokusavam da uhvatim neki kraj sa krajem ali mi jednostavno neide.
    Prvo, cime je to relevantno za clanak o kralju Nikoli i drugo, sa kojim ciljem?
    Princu Mihailu jeste nudjena kruna neke Crne Gore od strane Italije u maju 1941 godine u gradu Konstanca na Nemacko-Svajcarskoj granici a Italija je bila uveliko izbacena iz rata (kapitulacija 1943) a Nemacka je bila apsolutno ravnodusna i inertna prema bilo kakvim kombinacijama u tom smislu, posebno vec 1944 godine da bi imao ko sta da mu podmece.
    Istine radi, princ Mihailo se razveo i u trenucima rezigniranosti svojom bivsom suprugom izjavljivao je da mu je „sin“ podmetnut od strane Gestapoa ali je izmedju 1945 i svoje smrti 1986 imao itekako vremena da ga se odrekne ali nije…
    Sve su to nagadjanja i stvarno mislim da nagadjanjima nije mesto u iole ozbiljnom clanku a ako se zelelo sta napisati o princu Mihailu, moglo se pisati o razlozima zbog kojih je odbio ponudjen tron i svom odgovoru kao i o njegovim politickim i drzavnim opredeljenjima.

    1. У документима које сам имао прилике да видим, за Николине претходнике коршћени су равноправно и други термини којима им је означавана титула. За Николу се доминантно користио термин „господар“. А звали су га тако и кад је постао краљ. То одакле термин „господар“ потиче, не мења суштину моје констатације.
      Није ми познато да постоји „фелдмаршалска палица“, само маршалска, као што је и Кватерник, иако му је чин био „војсковођа“, имао маршалску палицу. Такође ми није познато да је чин маршала изнад фелдмаршала, већ су једнаког ранга, у зависности од војске у којој су у употреби. Свакако, нисам убеђен да је обичном читаоцу много битно да ли је написан чин генерал-фелдмаршал или „само“ фелдмаршал, јер ово ипак није докторска теза каквог историчара, само блог. Али да, ако је за осетљиве очи непрецизно, радо ћу поправити.
      Као што ћу поправити и очигледну грешку – реч је о деветом пуку Дунавске дивизије, пуку који је носио име краља Николе. Наравно, да ли је број написан римским или арапским бројевима или словима, за новински текст, а изведено и за блог пост, важе мало другачија правила, него за војне књиге или историографске радове.
      Уважавам Вашу сугестију поводом владарске нумерације. Та се информација провукла у неколико извора, па сам је рутински пренео без упуштања.
      Откуд принц Михаило у тексту о краљу Николи? Само зато што се помињу сви краљеви потомци. Ви, најпре, спорите што се он уопште помиње, а онда говорите да би требало писати много дуже, о његовом одговору и опредељењима. Зашто онда само о њему, а не и о другим члановима краљевске породице? Управо зато што је ово чланак о Николи, чланови породице су најкраће поменути у антрфилеу.
      Ето, Ви сте мени дали неке сугестије, па ћу ја себи дати за право да Вам узвратим услугу: писање речце „не“ је део градива трећег разреда основне школе, у четвртом разреду је део градива о писању придева, чак и кад су изведени из именица, а „ћелава латиница“ у очима читаоца унижава интегритет и чињенично најквалитетнијег писања.
      Хвала Вам на сугестијама, и наставите да пратите овај блог.

  2. „Ćelava latinica“ je bila posledica pisanja na tabletu na kome još nisam instalirao standardni latinični font a ne namera unižavanja ičijeg integriteta.
    Evo sada pišem sa stonog računara pa je i latinica standardna.

    Moje komentarisanje Vašeg teksta je bilo samo kao reakcija moje alergičnosti kada se, bez ikakve provere samog teksta isti prekopira.

    Opaska na „gospodar“ je bila samo zbog iznešene konstatacije da je bio sklon autokratiji te da nije čudo da su ga Crnogorci zvali jednostavno „Gospodar“.
    I da je bio oličenje demokratičnosti, opet bi ga zvali „Gospodar“ iz razloga koje sam ranije izneo a i koje ste i Vi u odgovoru izneli, jednostavno mu je to, između ostalih, bila i titula i samo sam skrenuo pažnju da ta njegova sklonost ka autokratiji nije bila razlog da ga tako titulišu a što bi takav utisak Vaši čitaoci mogli steći nemajući šire informacije.

    Što se tiče princa Mihaila, ja nisam prvo zamerio što ste o njemu uopšte pisali a onda tražio da više o njemu pišete kako Vi to gore kažete već sam decidno naveo da mi nije jasno, ako ste već odabrali da šta o njemu napišete, a u kontekstu pisanja o deci Kralja Nikole, zašto to a ne recimo nešto o njegovom radu i delovanju?
    Zašto o nečemu što je sporno i diskutabilno i u krajnju ruku šalje jednu izuzetno negativnu poruku, a opet kažem, i dalje špekulativnu i nedokazanu.

    Slažem se da je Vaš izbor o čemu hoćete a o čemu ne pisati, Vaše je pravo da pišete o čemu želite ali isto tako smatram da i ja mogu da iznesem svoje neslaganje i obrazložim…
    Inače, čemu onda blog?

    Također ne vidim niti jedan jedini razlog zašto moj prethodni komentar shvatate i prihvatate lično a to itekako provejava, pa bih i stekao utisak da i niste pažljivo ni pročitali šta i na koji način konretno kažem a čak na kraju ragujete onako kako ste reagovali? 🙂

    Znate, Vi pišete blog, Vi ste novinar, Vi ste dužni da se striktno pridržavate svih književnih i gramatičkih normi, ja sam samo čitalac i nisam dužan.

    Možda ako jednom pokrenem blog, onda ću opet prelistati udžbenike, pa i za IV razred i strogo voditi računa o svakoj reči i rečenici koju napišem…
    Ali ću takođe i voditi računa i o tekstovima koje kopiram.
    Ako ih budem doslovce kopirao.

    No, hvala Vam na blagonamernim sugstijama u vezi mojih rupa u obrazovanju, kako vidim da komentare vrlo lično primate a možda dođem u iskušenje da još negde nešto iskomentarišem (baš sam maločas komentarisao na jedan tekst) to onda da bih Vas poštedeo traćenja dragocenog vremena na ukazivanje mojih budućih eventualnih gramatičkih grešaka moraću da prestanem da pratim Vaš blog.

    Sve najbolje.

    1. Напротив. Уопште није проблем да укажете на грешку или изнесете мишљење. Као што сте могли да видите, радо сам прихватио неке сугестије или признао грешку. Али да, грешка се догоди – најчешће ненамерно, јер аутор блога и не може да зна или лако сагледа све историјске чињенице, посебно у областима које нису тако лако доступне „обичном човеку“ (па је осуђен на посредне изворе) или није доступан уопште. У том смислу и стоје ограде и ограничења у самој констуркцији реченице и стоје наведени извори. Ја волим историју, посебно ону мање познату, али сам ипак само аматер. А грешке се управо догађају у областима у којима онај ко пише није „на ти“ са тематиком. Зато сам и навео Ваше грешке. Као доказ да смо људи, и да агресиван и увредљив наступ (у неку област упућенијег) читаоца није нужан да би се неке евентуалне грешке у блогу исправиле. Срдачно Вас поздрављам – као што видите сви су коментари добродошли и ја их објављујем.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *