ХЕРОЈСКИ КЉУЧ ЗА КАПИЈУ СЛОБОДЕ Како је српска војска освојила Кајмакчалан

 

Осамнаест дана тог септембра 1916. највиши врх планине Ниџе био је само дно пакла. Кајмакчалан, неприступачна стена од гнајса и гранита, на 2.521 метру (на старим картама 2.525) надморске висине, изазов је и данас, и за професионалне планинаре. Тог септембра, међутим, маглом окована пустош на граници Грчке и Србије („Нове области“, „Маћедонија“, данас БЈР Македонија) била је најважнији стратегијски објекат на дугачком Солунском фронту. И кључ врата отаџбине за малену, али огромну српску војску, јер се врховима Ниџе простирала српска граница. Огроман изазов и још већи мотив за избегле српске јунаке.

ostaci-bugarskih-polozaja

И данас видљиви остаци бугарских положаја

 

Кајмакчалан су држали Бугари. И тешко га утврдили, свесни његовог стратешког значаја. Врх, који је био тешко освојив и без икаквих препрека, претворили су у, за њих, неосвојив бедем уплетених хаубица, ровова и митраљеских звезда. Назваше га – Борисов град, по митском владару из времена почетака бугарске државе. Толико су веровали у способност да га, заштићени моћним утврдама, оружјем и природом Ниџе, никад не могу изгубити.

Августа те године, српска војска се примакла Кајмакчалану. Овај каменити плато, обрастао само ниском травом, заједно са висовима Сива стена, Старков гроб, Старков зуб, Кочобеј и Флока, представљао је природно утврђење и кључ бугарских положаја. Његовим падом, угрозио би се цео систем бугарске одбране. Свесни тога, Бугари су га утврдили са три реда ровова, између којих су била крстила са бодљикавом жицом и други фортификацијски објекти. За одбрану Борисовог града одређена је 3. бугарска дивизија (једна бугарска дивизија имала је по формацији око 24.000 војника).

Опседнути заузећем Кајмакчалана, и видљивим повратком на српско тле после девет месеци изгнанства, Срби су га називали „Врата Србије“ или „Капија слободе„. Да отворе „Капију слободе“, одређене су Дринска и делови Дунавске дивизије из 3. армије. Положаји испред Кајмакчалана заузети су 12. и 13. септембра, а напад на њега почео је 16. септембра 1916. Уследили су напади и контранапади, положаји су прелазили из бугарских у српске руке и обрнуто. Међутим, ни једна војска није успевала да овлада целим масивом, и поред озбиљних губитака, честих окршаја прса у прса и на врхове извучених топова. Почело је укопавање.

 

osmatracnica

Осматрачница са Кајмачкалана камен по камен пренета у Дворски (Пионирски) парк у Београду

 

 Како су изгледали окршаји на Кајмакчалану?

То вече, на целом положају владала је густа магла. Неустрашивим „дринцима“ то је била добра прилика за напад. Порушили су жичане препреке и упали у прву линију ровова. Настала је ужасна кланица, у којој једва да се знало ко кога боде. Срби су у оваквим ситуацијама, у којима се буквално није видео прст пред носом, скидали дугачке француске бајонете са пушака. Држећи бајонет у десној руци, левом су хватали за главу: уколико противник није имао шлем, знали су да је бугарски војник„.

 

Српска врховна команда упутила је појачања: 7. пук, четнички одред и Батаљон Срба добровољаца (у ствари, батаљон црногорске војске избегао са Србима у јануару те године, коме је Никола Пашић због ратног циља Србије ускратио право да се зове Црногорски батаљон). Појачања су, међутим, стизала и Бугарима. Зато је Врховна команда испланирала одсудни напад за 26. септембар. Ипак, непосредно пре тога, ударили су Бугари са свежим снагама, и потисли 4. и делове 13. пука, па се Кајмакчалан поново нашао у бугарским рукама.

 

Капела – спомен костурница на врху

 

За нови одсудни напад на Кајмакчалан одређен је 30. септембар. План је био да крила српских јединица изврше најпре притисак на бугарске положаје лево и десно од центра, како би се Бугари збунили, а затим би уследио и главни напад, усмерен ка врху Кајмакчалана. После снажне артиљеријске припреме, која је почела у зору 30. септембра, десна колона кренула је у напад на Кочобеј и Вирут. Убрзо, јуришем, Вирут је заузет, затим бугарским противнападом изгубљен, па поново освојен. Међутим, Кочобеј се држао чврсто и даље у бугарским рукама. Лева колона, услед густе магле, одустала је од напада на Старков зуб и усмерена да помогне удар на главни циљ – Кајмакчалан. Снажна артиљеријска припрема, дотад невиђена на Солунском фронту, из свих расположивих оруђа, почела је у 8.40 и трајала пуна три сата. Ова страховита паљба разорила је жичане препреке, ровове и заклоне. Бугарски војници, који су преживели ову паклену ватру, психички потпуно потресени и избезумљени, чучали су у разрованим рововима, пуним мртвих војника.

 

vojvoda-vuk

Споменик Војводи Вуку код „Паласа“ у Београду

 

Српска пешадија кренула је у напад под заштитом артиљерије у 11.30 часова. Баш када су били близу, огроман црни облак заклонио је врх и почео као авет да се спушта ка Србима. Ова природна појава деловала је негативно на људе са пренапрегнутим живцима, који су преживели свашта, па су неки, не знајући о чему се ради, почели да се колебају… Ипак, снажни талас српске пешадије је незадрживо улетео у маглу и бугарске ровове. Почела је борба бајонетом и кундаком. Војници обе војске, растурени по групама у густој магли, налетали су бајонетима једни на друге. Коначно, око 14 часова, тог 30. септембра 1916, Бугари су у нереду одступили ка Црној реци. Српски војници исправили су оборену граничну пирамиду. „Дринци“ под командом Златиборца, тад пуковника (после ђенерала) Крсте Смиљанића, освојили су Кајмакчалан. „Врата Србије“ коначно су отворена!

 

Српска Врховна команда издала је проглас, у коме се између осталог каже:

Јунаци, отели сте му топове, заузели сте орлово гнездо, силну тврђаву и сву наду непријатељеву, заузели сте Кајмакчалан. Врата за нашу милу Србију отворили сте!

 

Међутим, бој није био готов, јер су Бугари држали Кочобеј и Сиву стену, одакле су гађали плато Кајмакчалана. Кочобеј је пао 1. октобра, а неколико дана касније, после тешких борби, заузети су Сива Стена, Старков зуб, Старков гроб и Флока. Падом ове линије положаја, битка је коначно добијена.

Овај успех, скупо је плаћен људским жртвама. Само Дринска дивизија је за 22 дана, колико је битка трајала имала близу 4.000 људи избачених из строја. Од тога, око 1.000 мртвих и 2.500 рањених! Међу погинулима, био је и чувени четнички командант, Војвода Вук (потпуковник Војин Поповић). Бугарски губици били су још већи. Цео плато Кајмакчалана био је густо прекривен лешевима, преко којих је морало да се прескаче! После ове битке, Кајмакчалан је добио нови надимак – „Крвави камен“.

 

krsta_smiljanic_kao_dj-stab-_pukovnikИме и дело армијског ђенерала Крсте Смиљанића су после смрти неоправдано, али смишљено запостављани. Ђенерал није имао потомака, а од заоставштине једино се карабин, сабља и гусле чувају у спомен-збирци чајетинске библиотеке. Међутим, неки истраживачи тврде да су сва одликовања (20 домаћих и 15 страних) – продата!

Смиљанићу је, крај језера на Златибору, 2008. године подигнут споменик, рад вајара Бранка Тијанића. На фотографији лево је моја Кале, као трогодишња девојчица, уз постамент споменика, који је крај језера у том моменту био око годину дана. Десно је фотос Крсте Смиљанића као ђенералштабног пуковника.

 

Потпуно деморалисани губитком најважније тачке одбране, бугарски војници повукли су се у долину Црне реке и према положајима у високим планинама, на северу. Што је био још горе по њих, пад Кајмакчалана искористиле су и друге савезничке јединице и кренуле у офанзиву. После низа крвавих борби у луку Црне реке, српска војска је продрла око 40 км у сопствену територију и 19. новембра заузела Битољ. Крајем 1916, доласком зиме, операције су постепено замрле. Зараћене стране су се утврдиле на новим положајима, који су постали обележје Солунског фронта. Ови положаји ће коначно бити пробијени, тек септембра 1918

На ову велику победу данас подсећа мала спомен-црква (капела) на врху Пророк Илија.

Ту су скупљене лобање мртвих српских војника, а било је похрањено и срце Арчибалда Рајса, све док…

 

Урна у којој је било срце А. Рајса

 

По српским изворима, бугарски војници су почетком Другог светског рата сломили мермерну урну са посветом и сакрили његово срце. Други кажу да су то урадили грчки војници.

Али становници те области тврде да је срце Арчибалда Рајса остало у маленој цркви Светог Петра све до повлачења ЈНА из Македоније, почетком деведесетих година. То тврде планинари који су се пели на врх, али и пастири који на планини чувају стада. Данашњи мештани се позивају на сведочење једног чобанина који је био на падини када су се војници ЈНА повлачили. И који је, наводно, видео одношење срца. А где је срце сада, нико не зна.

Једино се зна да није остало да по Рајсовој жељи почива међ разбацаним костима српских јунака на Кајмакчалану.

 


Фото:  лична архива, wannabemagazine.com, wikipedia

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

6 thoughts on “ХЕРОЈСКИ КЉУЧ ЗА КАПИЈУ СЛОБОДЕ Како је српска војска освојила Кајмакчалан

  1. Bataljon Srba Dobrovoljaca jesu bili vojnici koji su se borili u crnogorskoj armiji početkom velikog rata, ali je sastavljen od Srba iz Crne Gore, Hercegovine itd. Uostalom, poslati su u Crnu Goru pre završetka rata, da utiču na crnogorsko stanovništvo prilikom mogućeg ujedinjenja. Kako nazvati bataljon sastavljen od Srba, bez obzira sa kog dela planete dolaze? Litvanski?

    1. Био је то батаљон црногорске војске, махом војници из тзв. „Старосрбијанског одреда“, формације Црногорске војске која је обезбеђивала границу према Албанији. Они су једини и имали шансу да се повуку са српском војском, када је аустроугарска војска пресекла могућу одступницу црногорској главнини, а убрзо потписана и капитулација. Не знам заиста како су се поједини војници национално изјашњавали, али то јесте била војна формација црногорске државе. Да је мотив био тај шти велите – зашто би преименована Вардарска дивизија била Југословенска, кад јој је састав био (бар) 90% Срба?

      1. Pa upravo zbog ujedinjenja. Kakve veze sada ima Vardarska divizija i njeno preimenovanje? Nisam ni rekao da vojnici Bataljona Srba Dobrovoljaca nisu bili deo crnogorske vojske, ali su ga činili Srbi, kako iz Crne Gore, tako i iz Hercegovine i drugih oblasti, te nije mogao dobiti naziv po geografskom pojmu. Odatle i naziv. Vardarsku diviziju nisu činili „Vardarci“, samo je dobila ime po geografskom pojmu. Uostalom, postojao je i Srpski Dobrovoljački Korpus, koji su činili Srbi, Hrvati, Slovenci, pa i Česi, te mu je zbog toga i nadenut naziv „srpski“. Nije mogao biti, npr – „Dobrovoljački Korpus Srba“.
        Meni nije jasno zašto se ovako dobar tekst“ uprljao“ isticanjem tako nebitne stvari u celoj priči o Kajmakčalanu. Da je neka druga tema, razumeo bih poentu.

        1. Најпре, хвала на комплименту.
          Надаље, веома сам сигуран да детаљи нису небитни, нити прљају целину, само зато што се косе с нашим веровањем да смо безгрешни. На жалост, нисмо. Пашићева „безгрешност“ донела је много проблема Србима, од којих је поратни хаос у ЦГ можда и најмањи. Али да, БСД одузимате „право“ да добије назив по географском појму (иако је и више од тога, део је савезничке војске која се жртвовала да би се српска војска спасила), али за Вардарску дивизију кажете „само је добила име по географском појму“ 🙂 Батаљон Срба добровољаца није постојао као формација у ЦГ војсци. Он је састављен од делова јединица Старосрбијанског одреда, који су успели да се извуку. Име је добио из разлога политичке манипулације, а то сасвим сигурно не пишем без разлога. Иначе, чисто као опаска, нама се прилично свети и склоност да у важећу историју убрајамо само оно шта би волели да је било (догађаје, мотиве и тд.) Онда креирамо митове, па верујући у њих, прођемо као боси по трњу.

          1. U svakom slučaju – bespotrebno isticanje stvari koja je sasvim nebitna u ovoj temi.
            Da je tema „greške Srbije i Crne Gore posle velikog rata i politički intetesi velikih sila“ ovako nešto bi bilo sasvim u redu istaći. Srbija je pogrešila što je stvorila Jugoslaviju, Crna Gora jer je ušla u istu. Izgubili su državnost za koju su se same izborile. I tu bismo onda mogli polemisati o političkim igrarijama. Bitka na Kajmakčalanu sasvim sigurno nije tema u kojoj bi se trebalo isticati tako nešto.

          2. Свакако, Вашу сугестију уважавам као мишљење читаоца, а то је драгоцено за будуће блогове. Хвала Вам што пратите „Пишем, дакле постојим“ – јер би постојање овог блога било беспредметно да нема читалаца који су спремни да га својим мишљењима побољшају.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *