ИДИОТИ, ALL OVER SERBIA, Vol.2

 

Скупштина Београда, тачније, онај интелектуални и морални отпад који у њој годинама седи (част и извињење веома ретким изузецима), не престаје да ме изненађује бисерима свог полтронства и снисходљивости.

Билмези, који Београд доживљавају као степеницу у каријери и извор прихода, и који се никад нису потрудили да заиста разумеју и доживе овај град, направили су још једну рашомонијаду, овог пута с називима улица.

Најпре је, у општој хајци на све што је донео „комунизам“ после 1945, улицама у центру Београда одузето „право“ да се зову именима совјетских команданата, ослободилаца Града, а неким другим улицама, које нису имале тако почасно место, имена команданата НОВ и ПОЈ. То је било оправдано жељом да се улицама у старом, предратном градском језгру (рачунајући и стари Земун), врате стари, предратни називи. Али тада су неки потпуно обрисани (на пример, управо ти совјетски – руски – команданти), а неки протерани на тешку периферију, што се рецимо десило Сави Ковачевићу, који је јуначки погинуо 1945, а онда га кукавички с Врачара и из Земуна изгнаше на обод Београда, назвавши неки сокак  његовим именом.

sg-mtЗа Саву нико није имао ни реч да каже, удари шаком о сто и припрети потомцима кусог и репатог, али за совјетске официре – треснула је Хрушчовљева ципела. Добро, не тако, али… Чим је руски амбасадор јасно, директно и гласно манифестовао незадовољство – маршал Толбухин и генерал Жданов добили су нове улице, додуше ван центра, како је објашњено – на правцима на којима су совјетске снаге улазиле у град. Толбухин је „зарадио“ парче које повезује Савску магистралу и Трговачку у Жаркову, а Жданов завршио у Белом потоку, од Кружног пута до Авалске.

И можда би се то на томе завршило, да разни руски званичници, мало-мало, нису давали примедбе да се руски (совјетски) допринос ослобођењу престонице (пре)мало цени. Наравно, нису помињали допринос „младих момака, који треба да се забаве, заслужили су“ – како  је Титу, који се пожалио, Стаљин окарактерисао војнике Црвене армије, који су масовно силовали српске жене док су их уједно ослобађали окупације. Већ – ратни допринос. Што стоји, да се разумемо. И по ангажовању, и по поднетим жртвама.

Елем, снисходљиво-полтронски моменат у домаћих политичара, чиме је послушнички менталитет успешно надограђен, а све увијено у обланду силне љубави према „славјанској браћи“ и „нашем председнику Путину“, довео је до тога да од 72. годишњице ослобођења Београда, двојица руских официра који су у томе учествовали – и реално, са својим трупама, играли врло озбиљну улогу, подневши и приличне жртве – уместо по једну улицу у Београду, имају по – две.

Да, добро сте прочитали. Маршал Толбухин ће, осим улице на Чукарици, имати и Булевар на Новом Београду (досадашња Улица Гоце Делчева), док ће се нижи по чину, генерал Жданов, осим у Белом потоку (Општина Вождовац), налазити и у некадашњој Похорској улици (Нови Београд).

Ни по јада, што би народ рекао, за Улицу Гоце Делчева. Он се и овако ту нашао у време социјалистичких компромиса са другим државама истог политичког опредељења. Ту је као колатерална штета страдао Похорски партизански батаљон, јер није било доста што је цео изгинуо у окршају с немачким окупатором (да, били су Словенци, заборавих!) него га сад поново побисмо усред Скупштине Београда.

Али оно што је много већи проблем је – свесно дуплирање улица. У Београду постоји на десетине ситуација где две улице имају исто име, а на стотине које имена уопште немају. Некако је било уобичајено да исти назив има улица у старом делу града и нека у Земуну (који је до после Другог светског рата био посебан град, а многи га и данас тако доживљавају, иако је сад само општина у Београду) и улица у старом делу града и нека у неком приградском насељу или општини. Ово је први пут да се у граду, свесно, с намером (из незнања, из снисходљивости, из глупости, из бахатости… допишите сами) дуплира назив улице.

Сумњам да ико од њих зна колико заслужних грађана Београда и Србије нема у Београду улицу са својим именом, или има неку сасвим неадекватну историјској улози, доприносу и значају, попут команданта Саве. Јер не знају ни Београд, ни историју, ни људе. Не знају ни Србију. Знају само за своју гузицу и како да је напуне.

Испада да, ако руски амбасадор мало јаче тресне руком о сто, или нам затреба какава економска помоћ од Москве, добиће ускоро свака београдска општина по једну улицу Толбухина и Жданова, тек да се покаже захвалност или лизогуз, свеједно.

Само чекам кад ће нека мудрица из градске управе, по могућству од ових сплаварки са силиконисаним уснама и сисурдачама, попут ових са твитер налога Беоком сервиса, да објасни да „ипак није исто“, јер забога једно је Булевар, а друго Улица.

 

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *