IDIOTI, ALL OVER SERBIA, Vol.2

 

Skupština Beograda, tačnije, onaj intelektualni i moralni otpad koji u njoj godinama sedi (čast i izvinjenje veoma retkim izuzecima), ne prestaje da me iznenađuje biserima svog poltronstva i snishodljivosti.

Bilmezi, koji Beograd doživljavaju kao stepenicu u karijeri i izvor prihoda, i koji se nikad nisu potrudili da zaista razumeju i dožive ovaj grad, napravili su još jednu rašomonijadu, ovog puta s nazivima ulica.

Najpre je, u opštoj hajci na sve što je doneo „komunizam“ posle 1945, ulicama u centru Beograda oduzeto „pravo“ da se zovu imenima sovjetskih komandanata, oslobodilaca Grada, a nekim drugim ulicama, koje nisu imale tako počasno mesto, imena komandanata NOV i POJ. To je bilo opravdano željom da se ulicama u starom, predratnom gradskom jezgru (računajući i stari Zemun), vrate stari, predratni nazivi. Ali tada su neki potpuno obrisani (na primer, upravo ti sovjetski – ruski – komandanti), a neki proterani na tešku periferiju, što se recimo desilo Savi Kovačeviću, koji je junački poginuo 1945, a onda ga kukavički s Vračara i iz Zemuna izgnaše na obod Beograda, nazvavši neki sokak  njegovim imenom.

sg-mtZa Savu niko nije imao ni reč da kaže, udari šakom o sto i pripreti potomcima kusog i repatog, ali za sovjetske oficire – tresnula je Hruščovljeva cipela. Dobro, ne tako, ali… Čim je ruski ambasador jasno, direktno i glasno manifestovao nezadovoljstvo – maršal Tolbuhin i general Ždanov dobili su nove ulice, doduše van centra, kako je objašnjeno – na pravcima na kojima su sovjetske snage ulazile u grad. Tolbuhin je „zaradio“ parče koje povezuje Savsku magistralu i Trgovačku u Žarkovu, a Ždanov završio u Belom potoku, od Kružnog puta do Avalske.

I možda bi se to na tome završilo, da razni ruski zvaničnici, malo-malo, nisu davali primedbe da se ruski (sovjetski) doprinos oslobođenju prestonice (pre)malo ceni. Naravno, nisu pominjali doprinos „mladih momaka, koji treba da se zabave, zaslužili su“ – kako  je Titu, koji se požalio, Staljin okarakterisao vojnike Crvene armije, koji su masovno silovali srpske žene dok su ih ujedno oslobađali okupacije. Već – ratni doprinos. Što stoji, da se razumemo. I po angažovanju, i po podnetim žrtvama.

Elem, snishodljivo-poltronski momenat u domaćih političara, čime je poslušnički mentalitet uspešno nadograđen, a sve uvijeno u oblandu silne ljubavi prema „slavjanskoj braći“ i „našem predsedniku Putinu“, doveo je do toga da od 72. godišnjice oslobođenja Beograda, dvojica ruskih oficira koji su u tome učestvovali – i realno, sa svojim trupama, igrali vrlo ozbiljnu ulogu, podnevši i prilične žrtve – umesto po jednu ulicu uBeogradu, imaju po – dve.

Da, dobro ste pročitali. Maršal Tolbuhin će, osim ulice na Čukarici, imati i Bulevar na Novom Beogradu (dosadašnja Ulica Goce Delčeva), dok će se niži po činu, general Ždanov, osim u Belom potoku (Opština Voždovac), nalaziti i u nekadašnjoj Pohorskoj ulici (Novi Beograd).

Ni po jada, što bi narod rekao, za Ulicu Goce Delčeva. On se i ovako tu našao u vreme socijalističkih kompromisa sa drugim državama istog političkog opredeljenja. Tu je kao kolateralna šteta stradao Pohorski partizanski bataljon, jer nije bilo dosta što je ceo izginuo u okršaju s nemačkim okupatorom (da, bili su Slovenci, zaboravih!) nego ga sad ponovo pobismo usred Skupštine Beograda.

Ali ono što je mnogo veći problem je – svesno dupliranje ulica. U Beogradu postoji na desetine situacija gde dve ulice imaju isto ime, a na stotine koje imena uopšte nemaju. Nekako je bilo uobičajeno da isti naziv ima ulica u starom delu grada i neka u Zemunu (koji je do posle Drugog svetskog rata bio poseban grad, a mnogi ga i danas tako doživljavaju, iako je sad samo opština u Beogradu) i ulica u starom delu grada i neka u nekom prigradskom naselju ili opštini. Ovo je prvi put da se u gradu, svesno, s namerom (iz neznanja, iz snishodljivosti, iz gluposti, iz bahatosti… dopišite sami) duplira naziv ulice.

Sumnjam da iko od njih zna koliko zaslužnih građana Beograda i Srbije nema u Beogradu ulicu sa svojim imenom, ili ima neku sasvim neadekvatnu istorijskoj ulozi, doprinosu i značaju, poput komandanta Save. Jer ne znaju ni Beograd, ni istoriju, ni ljude. Ne znaju ni Srbiju. Znaju samo za svoju guzicu i kako da je napune.

Ispada da, ako ruski ambasador malo jače tresne rukom o sto, ili nam zatreba kakava ekonomska pomoć od Moskve, dobiće uskoro svaka beogradska opština po jednu ulicu Tolbuhina i Ždanova, tek da se pokaže zahvalnost ili lizoguz, svejedno.

Samo čekam kad će neka mudrica iz gradske uprave, po mogućstvu od ovih splavarki sa silikonisanim usnama i sisurdačama, poput ovih sa tviter naloga Beokom servisa, da objasni da „ipak nije isto“, jer zaboga jedno je Bulevar, a drugo Ulica.

 

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *