ИМА ЛИ НАДЕ ЗА СРБИЈУ?

 

Избори за Скупштину Београда (и неколико општинских скупштина у унутрашњости Србије), 4. марта, били су много важнији него што их рангира Устав, а очигледно – и него што су их перцепирале опозиционе странке. Те изборе су, у ствари, озбиљно схватиле само чланице владајуће коалиције, док су опозиционари, недопустиво лаконски и нереално, најављивали почетак пада Вучића на њима, реално не чинећи ништа – или чинећи веома мало – да тај расплет помогну и своје шансе заиста учине изгледнијим.

Испоставило се, међутим, да не само да Вучић и његова организација нису „пали“, већ су се – најпре – толико добро припремили и „наоружали“ (и законитим и легалним, а богами, још више незаконитим и нелегалним средствима) да своју победу учине неупитном, а онда су (може бити и за њих саме неочекивано) опозицију – која се понашала лагодно, као да су је избори изненадили по моделу „наше путаре изненадио снег у јануару“ – просто почистили. Томе су допринела и међусобна препуцавања оних који су по логици ствари имали бар један заједнички циљ: да начну дотад недодирљиви режим, коме сами, појединачно, нису могли ништа већ годинама. Као епилог, сем СНС, буквално сви остали учесници избора у Београду, као најважнијој арени са нешто мање од четвртине укупног бирачког тела Србије – прошли су много лошије него на свим претходним гласањима: чак и они који су ушли у градски парламент.

Мени би било логично да сад распише парламентарне.
Да и овако грогирану и шлогирану опозицију докусури.

Нико од опозиционара, додуше, и није одговорио на кључно питање: зашто се на терен излази кад пре почетка утакмице противник већ води 5:0, има дупло више играча на терену, судија је његов, а сопствени гол заградио је зидом од цигала, са тек мајушном рупом?

У реду: овој победи СНС се, и поред овог претходно наведеног, са становишта легалности и законитости може добрано приговорити. И неуређени изборни спискови, и медији претворени у пропагандна средства под директном контролом једног човека, и бројне неправилности на бирачким местима, и лажни гласачи, и нескривено насиље, и куповина гласова, и подмићивања, уцене и притисци…

Али фрапира чињеница да, сем танушних гласова губитника (а ко губи, има право и да се љути) и нешто новинара, колумниста и блогера, на више него очигледна, чак драстична, кршења закона, како у периоду пре избора, тако и у току кампање и изборног дана, нису реаговали и не реагују они који би по закону то били дужни да раде. Полиција и тужилаштво.

Не, није грешка: нико не заборавља нерад – или селективни рад – полиције и тужилаштва мимо формалних изборних дана. „Цака“ у Србији данас и јесте што је сваки дан предизборна кампања. Ни један потез се не вуче на основу стратешког опредељења државе: све су то ситношићарџијски, тактички потези, да би се у становништву обезбедио који процентни поен више у истраживањима.

 

АНАМНЕЗА

Демократија у Србији никад није била биљка која лако успева. Сем неколико кратких историјских периода, демократија у Србији је најчешће личила на увенули лијандер, који је потезао како ко је стигао, не би ли њиме – попут оног несрећног Адамовог листића – замаскирао своје мутне послове. Сходно статусу демократије, понашали су се и државни органи намењени заштити те демократије.

Нема овде ни закона, ни државе, ни суда, ни полиције…
Ово је једна велика рупчага препуна анархије, бахатости, насилништва…

Из разговора с једним веома пријатним и још луцидним сведоком растегљивог тумачења демократије и људских права у Београду после Другог светског рата, схватих да је ово сада период најприближнији том.

илустрација

Ћораве кутије, ОЗНА, утеривање идеологије једноумља, првоборци с вршке чуке, људи у кожним мантилима, Труманова јаја – све је ту и данас, само се мало другачије зове: бирачки спискови, БИА, страначки одреди, активисти зову и долазе на стан с поклонима, кршења изборне тишине, плаћени гласови, отимање посматрача, возила без таблица, превоз минибусом с вршке чуке, сендвичи…

Онда је сваку листу водио Тито, сада се и за изборе за савет месне заједнице листа потписује са „Вучић“.

Тада је Запад ћутао, јер му је одговарало да има прозападну социјалистичку Југославију, данас Запад ћути јер му одговара да има погнуту Србију спремну на све.

Изгледа ружно и тужно? И јесте. Србија клизи ка једнопартијској држави ауторитарног типа. Тај посао владајућа странка одрађује перфектно, стварајући мрежу људи апсолутно зависних од оданости партији. И за то има подршку лидера Русије, најмоћнијих држава ЕУ, па изгледа и САД. У обезглављеној, полулудој, несређеној Србији – сви они добијају оно шта им је потребно.

Несређени бирачки спискови. Непостојање иоле слободних, иоле медија. Позиви за гласање непостојећим, мртвим и „увезеним“ грађанима. Богати поклони гласачима владајуће странке, уцене, претње, физички напади. Ужасна пропагандна кампања владајуће странке.
И, шта очекујете?

И када су људи у питању – један део Србије је спреман на све. Онај део, који сам описао у ОВОМ тексту. Да би осигурали своје незаслужене позиције, они су креирали Србију без закона, или са његовим селективним примењивањем.  Да се за тренутак вратимо на ону демократију: правна сигурност и стабилност, односно једнака примењивост закона на све, одувек су били један од њених темељних постулата. Изостане ли то, опет, у зависности од мере, и других елемената који се појављују, теорија ће описати ауторитарни режим, диктатуру, анархију…

Из такве Србије бежи ко год може. Не због материјалне беде, као свакако присутног мотива. Већ доминантно због свести да је све узалуд. Да пацови командују бродом који тоне. И да овде „никад неће бити боље“.

Србија се, дакле, у овом моменту налази на истој оној степеници на којој је била 1946, само што више нема пола века пред собом да уљуљкано чека да основни елементи демократије, људских права, права и слобода човека и грађанина, али онда и: позитивна селекција, образовање, култура, морал… падну с неба.

Пред моралним наказама и башибозуком у Немачкој тридесетих година прошлог века, нормални су се склањали или су бивали физички склоњени.
У Србији, двадесетих година двадесетпрвог века, ситуација је иста. И не, не претерујем. Само се ви заваравате.

 

ДИЈАГНОЗА

У Србији је корумпирано и компромитовано све. Од врха извршне власти, до паркинг инкасанта. Више интелекта, мозга и поштења борави у просечној штали просечног домаћина, него у парламенту. Судови су урушени реформом, за коју, будимо искрени, одговорност сноси претходна власт. У међувремену, у судове су утерани страх и некомпетенција, као и у све остале државне органе. Страха је још више у тужилаштву, а понајвише у полицији. Из занимања која су стубови једног друштва (образовање, здравство, правосуђе) и ослонци демократије (медији, наука, војска, полиција), осиромашени и обезвређени, најбољи кадрови годинама беже, а на њихово место долазе, опет, неуки и нестручни. Парадржавним механизмима и приватно-партијским комбинацијама обезбеђује се „лојалност“. Огроман административни апарат, искреиран као награда највернијим партијским војницима, ждере финансије незасито.

Иако многи појединци и цеховске организације из ових области још пружају отпор башибожачком садизму, он је, посебно после локалних избора, осетио да је незауставив. Бахатост и баналност здушно прате „медији“, а медијска област била је прва жртва овог удруженог злочиначког подухвата. Српско јавно мнење и критичко и политичко мишљење сведени су на таблоиде и опскурне ТВ станице са програмом који уништава последње трагове културног, моралног и духовног бића овог народа.

„Вучић: Не идем на РТС док не потпишу да ми неће утишавати тон“
Оно кад лично, људско и политичко достојанство налаже: „Тако је, иди на порнографску телевизију у власништву криминалца и бахату сељану у власништву породице са више крви на рукама него просечан радикал“

Заиста, ако је председнику државе, евидентно интелигентном човеку, нормално да свакодневно гостује на телевизијама, на којима ће после тога неки фрустрирани анонимуси наскакати једни на друге и показивати гениталије усхићеном, ментално затупљеном и духовно убијеном гледатељству – уместо да се у интересу државе, народа и нације управо бори против тога – шта очекивати од обичног грађанина растуреног деценијама ратова, санкција, испирања мозга, беде?

Надаље – бахатост, насиље и нетолеранција кључају. Буразерски, намештени послови, партијска захватања из државног буџета, махинације са тендерима, лоше одрађени послови које плаћа држава, распродате и уништене фирме, небројено економских промашаја, шизофрена и пословна и спољна политика, опсене… И лажи, лажи, лажи… Крупне речи упаковане у гебелсовску пропаганду сјајно звуче, иако немају никакву реалну тежину. Насупрот томе, већина људи је гладна, незадовољна, преплашена, депримирана, уцењена, измучена. Многи су без посла, а они који имају какав-такав посао, трпе шиканирање, неизвесност, мале и нередовне платеСтановништво Србије, у огромној већини, у XXI веку, брине за голу егзистенцију, и представља колективни психијатријски случај. Хитни.

Од тога су, наравно, изузети страначки поузданици, који имају сигуран посао и стабилне плате, али, то не заслужују (ни знањем, ни стручношћу, ни образовањем, ни способностима) на радном месту (које је у огромном броју случајева измишљено) већ у страначким активностима, плаћеним, гле чуда, из државне касе, коју дакле пуне сви. Заузврат, и њима су понос и самопоштовање успешно ампутирани, па за странку одрађују послове којих би се сваки иоле честити човек стидео.

Кад продајете глас, кад снисходљиво аплаудирате, сагињете главу и пристајете на све…
Ево, за овакву Србију гласате.
За Србију страха, мафијаша, убистава, моралне и сваке друге беде.

Већ просечно интелигентан човек може да види да одређена понашања и поступци не ваљају, да нису у интересу народа и нације, да урушавају иовако крхко национално биће… А ако врло интелигентан човек, који је на челу државе, не чини ништа да те аномалије спречи, већ их форсира и подржава, то се не може назвати незнањем, немаром или непажњом, већ само – намером.

Народ је подељен и међусобно завађен: нису само предизборни дани на ивици озбиљног инцидента са несагледивим последицама; таква постаје свакодневица. Уосталом, не морамо даље од свакодневног медијског извештавања: мафијашки обрачуни су се умножили до нивоа „деведесетих“, породично и вршњачко насиље су чини се још израженији, људи „реже“ једни на друге па се и боду ножевима и за бизарне несугласице у саобраћају, мобинг је постао редовна појава

Понижени струка и знање са дна гледају у бахато незнање и неспособност. Обезвређене дипломе, за које је морало много и тешко да се учи, завиде – лако, телефоном, у куплерају или уз кафанске шкембиће положеним испитима на „но нејм“ приватним факултетима, који постоје без законског и стручног основа. Највише академске титуле упрљане су плаћеним или преписаним магистратурама и докторатима, на шта, опет, ни један стручни или државни орган не (сме да) реагује. Не постоји стручна, научна или политичка област у Србији која није загађена и изврнута руглу.

Поднећете ви кривичне пријаве због кршења закона, напада, притисака и махинација на изборима…
… а по њима ће реаговати полиција, тужилаштво и суд…
… баш као и у случају „Савамала“.

Да се разумемо: овде је увек било страначког кадрирања и запошљавања. Одувек су посао лакше налазиле нечије љубавнице. Али никад није било изражено у таквој мери, и у сваком моменту је, свуда, било довољно стручних и образованих кадрова, који су одрађивали посао како треба и „покривали“ страначки инсталиране. Сада тога нема. Башибозук се толико осилио и избезобразио, да склања и прогања, или бар депресира и депримира, сваког ко би својим знањем и образовањем могао да угрози владајуће незнање и необразовање.

 

ТЕРАПИЈА

И шта и како делати у таквим околностима?

И даље сам на ставу да је нужна, неопходна, потпуна и бескомпромисна деконтаминација и дератизација друштва. О томе како мислим да би се могао одрадити политички део посла, писао сам ОВДЕ. Али, то је тек један корак, то је стварање претходних услова да се прионе на много тежи, дуготрајнији и незахвалнији посао.

Овом друштву и нацији неопходна је темељна дератизација: пацови у људском облику су се толико намножили, да су радикалне мере нужност за опстанак нације.

Можда је поређење лоше, али, Србији је потребан стечај. Шта он подразумева? Ево неколико ставки, на пример. Затварање свих рупа кроз које цури новац, јер рупа је много, а новца свакако веома мало. Отпуштање целокупног државног административног апарата, запослених у јавним и државним предузећима, и поновно запошљавање само најспособнијих. Отварање и стимулација отварања домаћих привредних пројеката на здравим основама. Јачање села и пољопривреде. Децентрализација у сваком смислу. Постављање кључних система (здравство, просвета, војска, судство…) на здраве ноге, са платама и обавезама адекватним озбиљном и одговорном послу. Уређење медијске сфере, са законима који дестимулишу таблоидно, а стимулишу квалитетно новинарство. Увођење пореске и фискалне дисциплине, уз кориговање обавеза које предузећа имају према држави. Кажњавање за свако кривично дело или прекршај. Удаљавање из јавног и пословног живота свих оних који су допринели да се Србија нађе овде где је сад, уз кривични поступак и одузимање нелегално стечене имовине и добити.

Без становништва које не брине за голу егзистенцију, ни једна реформа усмерена на враћање моралних, културних, цивилизацијских вредности не би могла да има ефекта. Само од човека, који не мора да размишља да ли ће му деца имати сутра да једу и обуку се, може се очекивати да поштује цивилизацијске, моралне и културолошке норме.

Има тога још. Али је кључна претпоставка да све „државне“ послове обављају часни, стручни и некомпромитовани људи. Њих, свакако, има: они су сада у „илегали“ јер нису спремни да се целокупна башибожачка пропагандна машинерија острви на њих, исконстурише свашта, а да од државних органа који за то служе не могу да добију заштиту.

Основна питања су сада – да ли ти људи желе да се укључе у акцију, има ли у становништву довољно енергије, ко би могли да буду предводници, пре свега политички. Јер, други део суштине проблема у Србији је – није само владајућа гарнитура корумпирана и компромитована. То су и постојеће „алтернативе“ у великом броју, јер се водећи људи тих гарнитура практично преливају у странку на власти, пратећи токове моћи, новца, фрустрација… Укратко: били су неподобни за било коју државну функцију тада, неподобни су сада, и биће неподобни за будућност. Будућност, коју би, реално, требало да проведу на дугогодишњим робијама, што би можда био и најбољи показатељ почетка опоравка српског друштва.

Нека водећа максима буде да – злочин према Србији и српском народу не застарева.

 


Прочитајте и текст о шизофреној спољној политици Србије.

Глосе писане црвеним италиком су моји твитови у току кампање, избора и непосредно после њих.


Као анекс, а ради бољег и потпунијег разумевања теме, препоручио бих неколико различитих текстова других аутора:


Фото: beogradskanedelja.rs, kurir.rs, enigmatika.blogspot.com, arandjelovacinfo.rs, rs.n1info.com

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

2 thoughts on “ИМА ЛИ НАДЕ ЗА СРБИЈУ?”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *