ЈОШ ЈЕДАН ИНТЕРВЈУ (објављено на блогу "Дневник случајне домаћице")

Велика је част, одговорност и изазов радити интервју са неким ко годинама ради у новинарској бранши.

Интервјуи се углавном раде са неким поводом. Не поштујем то правило увек и зато данас представљам Небојшу Вучинића, одговорног уредника „Новости Енигма“. Небојша је дипломирани правник, новинарством се бави више од тридесет година. Он је блогер, и твитераш, и један од ретких новинара који држи до своје професије и поштује њене кодексе. Није страначки новинар, не припада ни естради, не ради у таблоидима.

Небојша, хвала за време које издвајате за овај интервју. На самом почетку желим да вас питам, откуд ви у новинарству? Шта је било пресудно при избору професије?

– Од детињства. Одрастао сам уз оца новинара, у редакцији провео малте не више времена него у кући. А кад новинарство уђе у крв… нема противотрова. (нешто више о томе може да се прочита овде).

 

О ЛЕПИМ И РУЖНИМ СТВАРИМА У НОВИНАРСТВУ

Радили сте на више позиција у Компанији „Новости“. Испричајте читаоцима блога неку анегдоту везану за рад у овој великој медијској кући?

– Некад ми се чини да је сваки дан у редакцији – анегдота. Уз шале и догодовштине лакше се савладава свакодневни стрес. Али ето, можда једна везана за време које већина младих читалаца зна само из прича: с почетка деведесетих, побуна Срба у Хрватској. Екипа „Новости“ – два новинара (један од њих сам ја), фоторепортер и возач – у Книнској крајини, сели да ручамо у тад популарном ресторану „Код Чупе“. Безмало идилична атмосфера: лепо време, поток у коме се хладе вино и ракија, јагњетина испод сача, око нас људи којима и сама појава новинара из Београда даје неку наду, па би да попију с њима… Чашица по чашица, па чаша по чаша, претерасмо. Ипак, свесни смо да треба да кренемо, посао чека, али нигде нам нема возача. Обиђосмо по ресторану, нема. Тражисмо по околини, нема. Вратимо се за сто, размишљамо гласно: „Где је Владан, забога, сад кад треба слати извештај“? А испод стола се чује: „Ту сам, ту сам, само још једну да попијем“.

 Које су чари, а које мане новинарства?

– Да ли филозофирам ако кажем да су чари уједно и мане новинарства? Некад бар, највеће чари овог посла су биле углед, самосталност, невезаност за радно време, динамика, стално сазнавање и учење, упознавање људи. Новинарство, па све остало – ако остане времена. Живело се у редакцији и за редакцију. Истовремено, такав начин живота, та „прва и највећа љубав“, биле су и мане, јер је приватни живот ужасно трпео. Мислим да сад није тако, људи су махом демотивисани, уз часне изузетке, на посао се гледа само као на извор прихода (или какве друге користи), нешто шта ваља обавити што пре и посветити се нечем другом, нема те новинарске боемштине…

Многе Ваше колеге пристале су да раде за политичке странке и контроверзне бизнисмене. Познати су у медијској сфери, друже се са естрадним личностима и доспели су на високе позиције у електронским и штампаним медијима. Ви не припадате групи „страначких новинара – војника странке“ и нисте имали ниједну аферу објављену у таблоидним новинама. Како сте успели у томе?

– Много опасније за професију од јавног сврставања, рекао бих, је појава да колеге прикривено, користећи новинарски ауторитет, раде за неку политичку или пословну опцију. На жалост, егзистенцијални моменат је и ту пресудан, а постоје дакако и друге амбиције. Ту се – не аболирам, само констатујем – новинари не разликују од других професија. Ја сам доста у блогу писао о стању у нашем новинарству, не бих сад ово место оптерећивао, али дефинитивно сматрам да моја генерација у овом моменту представља најзрелију новинарску генерацију и да ми морамо да будемо предводници борбе за боље новинарство.

Наравно, то не можемо сами, нити мимо борбе за боље друштво у целини. А таблоиди… у таблоидима завршиш кад се сам таблоидизираш. Када живот и каријеру градиш на здравим основама, на памети и знању, а не на скандалима или голом телу, нити си ти занимљив таблоидима, нити они теби.

 

СЛОБОДА МЕДИЈА

 Кроз историју знамо да је одувек било режимских новина и новинара, од Краљевине Југославије, преко Брозовог режима до данашњих дана. Када ће новинарство бити слободно у Србији, и да ли уопште може да буде слободно?

– Слободно онако, како „мали Перица“ замишља, вероватно неће бити никад, јер ће увек бити посредних утицаја и власничких интереса. Али, слобода новинарства је и у максималном професионализму професије, и у сазревању и правој демократизацији целог друштва. То је, у ствари, нека врста спојених судова: што су новинари самосталнији, образованији, отпорнији – то је утицај власника на само писање мањи. Томе помаже и тржиште, јавност уређивачких политика, јавност власништва – онда ће новинари тачно знати за кога раде и шта би од њих могло да се очекује.

 Данас сте уредник листа „Новости Енигма“. Шта је тачно Ваш посао и колико су људи у овом времену модерних технологија заинтересовани за енигматику?

– У време кад сам постао уредник – 2011. године – нисам много знао о енигматици. Дошао сам из дневног новинарства, пре тога био уредник спољнополитичке рубрике, било је то „шпанско село“ за мене. Некако смо и „Енигма“ и ја истовремено сазревали и савладавали препреке. У том моменту „Енигма“ је имала мали тираж, криза се уосталом највише и осетила на њој, од свих издања „Новости“ – јер једино она нема специифцирану ужу публику, већ је лист за целу породицу од 7 до 77 година, како и  гласи слоган. Моја прва амбиција је била да поправим тираж, што сам успео релативно брзо, захваљујући пре свега сјајним сарадницима, врхунским енигматама, заљубљеницима у свој хоби. Онда сам успео и да „Енигму“ сместим међу 20 најчитанијих новина различите периодике у Србији (од више од 300 у том моменту) по индексу читаности, и позиционирам је као лист који поставља енигматске нормативе. Не знам да ли знате, али у енигматској области је на нашем тржишту највећа конкуренција. „Енигма“ у јулу слави 65 година од оснивања, па сам као задатак за тај јубилеј поставио постављање новог сајта. Свестан сам да електронско поље мора да се осваја, колико ће то бити брзо и успешно зависи пре свега од новца, који је увек „дефицитарна роба“ у новинарству. Ипак, још дуго ће папирни примерци бити оно што се тражи, јер се енигматика и решава у време одмора и разоноде, дакле, ту се негде према модерним технологијама, позиционирамо исто као књиге.

 

ПОНЕШТО О НЕБОЈШИНОМ БЛОГУ И НЕТ ПОРТАЛИМА

 Имате и свој блог. Који је био мотив отварања блога? Шта мислите о српским блогерима и блогерима из региона?

– Блогом сам почео да се бавим 2008, додуше, никад тако амбициозно у смислу да сам планирао какву зараду. Блог је, по мени, добар начин да се изрекне став, а неки ускостучни блог и начин да се презентује информација. Ипак, то нису новинарске информације, да будем јасан. Тако и ја, блогом изнесем став о разним питањима из домаће или светске политике и друштва, и расправљам о стању струке. Мали део блога чине неке моје историјске приче (историја је моја давнашња љубав) о мало познатим стварима, а један део чине и љубавне приче… ето, показујем романтични делић себе.

Мислим, генерално, да и код нас и у региону има доста квалитетних блогера, јер о њима судим без икаквог уплитања новинарске професије у блоговање. Од блогера – био он кувар, аутомеханичар, адвокат или новинар у одређеној области – очекујем да оно шта зна презентује на најбољи могући начин, лично, уз сопствено искуство, јасно. Мислим да греше они који блогере оцењују кроз очекивања која имају од новинара или књижевника. Ако очекиања „уоброчите“, не можете се лако разочарати.

Као печурке после кише, расте и број интернет портала који покушавају да парирају порталима медијских кућа. Да ли портали штете професионалним новинарима и у којој мери?

– Не штете портали као такви, конкуренција је сама по себи добра, проблем је што је паралелно с њиховом појавом и растом текао процес систематског дерогирања „старих медија“. Тако је обичан човек, конзумент информације, доведен у ситуацију да или нема коме да верује, или да прима непроверене или нетачне информације. У „копи-пејст новинарсто“, на жалост, укључили су се и портали медијских кућа, јер се у тој сфери све своди у борбу за клик. У преводу, опет – за зараду. И уместо да портали медијских кућа, иза којих стоји сва професионална организација, концепт, снага и знање једног медија, буду носилац информисања, а да други, да тако кажем, „преписују“ од њих, они су почели да прате темпо и начин рада тих нових портала, где, усудићу се да кажем, може да се објави штагод, полуписмено, нетачно, без икакве контроле, мимо кодекса, незаконито…

Генерално,  та тема је врло широка, објашњење превазилази просторни концепт овог разговора (део те приче имате у оном пређашњем линку), али је кључни проблем што закона за онлајн медијску сферу или нема добрих или се не примењују. Управо ту видим шансу за традиционлне медије, али нам је ту потребна и озбиљна помоћ државе, јер информисање није само пуки посао неког с парама, већ делатност од високог друштвеног значаја и интереса.

                        

ПАР РЕЧИ О ПРИВАТНОМ ЖИВОТУ

Многе Ваше колеге већи део времена посвећују послу и имају мало времена за приватан живот. Да ли сте радохолик или Вам је важно да имате време за породицу и пријатеље?

– Увек може да се нађе средина. Приоритети морају да се знају. Кад то говорим, имам у виду да је моја „средина“ дефинитивно померена ка страни посла. Као и у сваком послу, и у новинарству је битно да се посао уради на време, тачно, квалитетно. Шта год недостаје од тих елемената, џаба сте радили. Али, да, за најближе мора да се нађе време, а увек се нађе времена и за пријатеље, не онолико колико би и ја и они желели, али верујем да успевам да се „распоредим“, иако се неки од њих вероватно не би сложили са мном.

 Данас је тешко васпитати децу која се разликују од деце рођене током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Доступне су им ствари које нама нису биле доступне. Како је то бити родитељ у Србији двадесетпрвог века?

– Не мора да буде нарочито тешко, ако се нађе ваљани баланс између онога шта време намеће и традиционалних ванвременских вредности које су нама наши родитељи усадили. Не плаши ме развој друштва – уосталом, ми треба да користимо технику и технологију, не оне нас. Плаши ме, као и сваког родитеља, да ли ћу на крају приче, кад крене пресабирање животног учинка – бити добар родитељ.

 За себе кажете да сте тежак човек. Шта то значи? Имате тежак карактер или је потребно време да Вас неко упозна и разуме Ваше ставове о животу?

– Ја сам дупли јарац у хороскопу. Шалим се мало, наравно, мени је хороскоп само извор добре забаве, не верујем превише у карактерне стереотипе… Али, да, дефинитивно јесам и крут, строг, често конзервативан, врло на земљи, с приличним неразумевањем за све што излази из оквира стварног, реалног и практичног. Несклон сам опраштању и заборављању неправде. Ако мени не верујете, питајте све оне жене које су побегле од мене главом без обзира:)

 

ОСЕЋАЊА И ВРЕМЕ СИВИЛА И ЗЛА

Можемо ли у овом времену сивила, зла, пропадања свих моралних и етичких вредности, да будемо срећни?

– Можемо. Сећате се оне „Чорбине“ – „имам свој мали свет, и око њега Кинески зид“? Има реално довољно извора из којих можемо црпети срећу, само је питање да ли то знамо и да ли то смемо. А тај пут мора свако да нађе, понаособ. Не постоје ни мапа ни рецепт.

 Шта може да Вас учини тужним, шта Вас љути, а шта чини срећним?

– Тужан сам због ружних ствари које се догађају мени драгим људима, или бићима која не могу сама да се заштите. Тужан сам и кад ме неко близак разочара. То је, додуше, другачија врста туге, чини ми се да тад тужим и за собом, својом снагом и временом уложеним у ту особу. Љуте ме људска глупост, непажња, бахатост, безобразлук. А срећним ме чини… све остало. Или, позитивне супротности свега овога што сам навео да ме растужује или љути.

 Каква је Ваша дефиниција љубави? Да ли се и она изгубила као и све традиционалне, животне вредности?

– Мислим да дефиниције љубави не треба давати. Оне се саме постављају, у односу на оно колико смо спремни да дамо и да примимо, колико се отворимо и колико смо отворени. И љубав сазрева као осећање, како ми сазревамо, како стичемо искуства. Љубав такође страда у време кризе, побеђује је сурова реалност, има ту она стара изрека „беда на врата – љубав кроз прозор“.

 Шта бисте питали Ви мене, да сам уместо Вас, на овој „врућој столици“?

– Што сте се одлучили да интервјуишете баш мене?

 Небојша Вучинић је био мој данашњи гост на блогу и најискреније му се захваљујем на времену које је посветио за овај интервју и на указаном поверењу.


Оригинал текст можете прочитати на блогу Дневник случајне домаћице.

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *