ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДЕ АДЕ КАЛЕ

 

Ада Кале је била речно острво на Дунаву, четири километра низводно од Текије, на месту где Дунав нагло, под скоро правим углом скреће ка Кладову, између горње клисуре Казана и низводне Сипске клисуре.

Дугачко 1.750 метара, широко једва 500, вековима је било стратешко место око кога су се отимали сви освајачи, јер онај ко је контролисао острво – контролисао је пловидбу доњим током Дунава. Као и у осталом делу овог тока Дунава, cтари Римљани су први на овом острву поставили утврђење, Дуцепратум, а на њиховим темељима грађена су друга, па је острво готово увек служило у војне сврхе.

 

Румунска карта Аде Кале са Форт Елизабетом

Нико не зна када је Ада Кале настала. Историји је позната још од античког доба, када се звала Са`ан. Нажалост, то је једино што поуздано знамо о том периоду. Касније је ово острво било познато и као Каролина (по аустријској тврђави), па Нова Оршава (по граду Оршави на румунској обали), а онда Ада-и Кебир (Велико острво – на мешавини арапског, персијског и турског). Име Ада Кале (на турском: Острво тврђава), добило је после изградње велике тврђаве.

Зна се, међутим, када је нестала: Ада Кале је заувек избрисана са карти 1970. године. Тада је вода Дунава, узнемирена хидроелектраном Ђердап, покрила острво на коме се накупило легенди и историје довољно за неколико светова.

 

 

Предање каже да су баш ту, на парчету земље усред Дунава које је имало климу благу као њихова постојбина далеко на југу, Аргонаути застали и први пут видели маслину, коју су одатле понели у антички свет. Постоји мишљење и да је Трајан приликом рата са Дачанима овде направио импровизовани мост од чамаца, па је острво служило као средишња потпора. Тај мотив се налази осликан на Трајановом стубу у Риму. Историјске приче веле и да су баш ту Монголи прешли преко залеђеног Дунава у свом страшном походу на запад.

У средњем веку, трајале су сталне борбе за превласт на Дунаву, па су се на острву смењивали владари… У једном тренутку је и деспот Стефан Лазаревић, као мађарски вазал, био управитељ острва.

Базар на Ади кале

Базар на Ади Кале

Почетак организованог утврђивања острва се везује за Аустријско-oсманске ратове. Аустријанци су обновили древна утврђења још 1689. – цар Леополд је то утврђење назвао „Нова Оршава„. Потом је принц Еуген Савојски 1717. поново освојио острво и на њему изградио тврђаву „Каролина„, док је на српској обали сазидао „Форт Елизабет„, назван по супрузи Карла VI, хрватско-угарског краља и римско-немачког цара. То утврђење имало је четири угаоне куле и једну са шанчевима, на брегу Алион. Већ 1718. ту је био царски стан, одакле је цар Јосиф I посматрао борбу са Турцима. Феликс Каниц забележио је да је острво имало „касарну, болницу, цркву и један тунел испод Дунава према српској обали, који је водио до обалског утврђења„, до „Форт Елизабета“. Турци су, наравно, опседали тврђаву током целог тог периода и коначно је освојили 1738. Тада су од зграде аустријске војне команде направили џамију.

 

ОДНОСИ НА БАЛКАНУ И ПОЧЕЦИ БОРБЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРАКА? ВИШЕ – ОВДЕ

 

Аустријанци су Аду поново заузели у пролеће 1790. и онда претворили џамију у – фрањевачки манастир. После само годину дана, мировним споразумом, Ада Кале је враћена Турцима, који су онда манастир рутински преобратили опет у џамију. Но, узалудан је био труд обе стране да острву дају само један, сопствени печат.

 

Захтеви Лајоша Кошута за самоуправом Угарске у оквиру Хабзбуршке монархије и позиви на бојкот робе из других крајева Царства довели су мађарско друштво до револуције 1848. Краткотрајна Кошутова победа окончана је коначним поразом мађарске ослободилачке војске код Темишвара 9. августа 1849. године, кад је абдицирао и отишао у Турску. Први део Кошутовог егзила одвијао се управо на острву Аде Кале, почев од 25. августа 1849. године. На острву је – пишу хроничари – Кошут дочекан краљевски, одакле га је до Видина „испратило људство Адакаљанина Мустафе„.

 

Када је 1867. мирним путем Србима предато шест последњих турских тврђава, срушен је и „Форт Елизабет“ на српској обали Дунава. Ада Кале је изгубила значај за велике силе, па је на Берлинском конгресу 1878. једва поменута. Управу над острвом је преузела Аустро-Угарска, мада су острвљани остали званично становници Отоманске империје, изузети од пореза, царина и војне обавезе.

 

О ТУРЦИМА У СРБИЈИ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ

 

По окончању Првог светског рата становништво се изјаснило за припајање Румунији. Острво је било налик заборављеном делу Турске у Европи, али нису га насељавали само Турци.

Управо захваљујући положају острва и чињеници да му је свака власт давала царинске и пореске повластице, становништво је одржавало блиске трговачке, шверцерске, обавештајне и друге везе са обе обале. После Првог светског рата, захваљујући благој, скоро медитеранској клими, због које су успевале разне биљне врсте, па и маслине, као и духу и архитектури Османског царства у срцу Европе, острво је посећивао велики број туриста. Румунски краљ Карол II је 1931. посетио острво, попио кафу из шољице из које ју је пио и његов отац, и ослободио становнике царине на увоз дувана и четири вагона шећера, као и пореза на сувенире.

Поглед с реке

Економски, острво је тада ушло у период благостања. Извозио се надалеко чувени ратлук. Опуштени у тој симбиози климе, оријенталне традиције и изолације, људи су уживали у алви, џему од ружа и смокава, пушењу наргила… Острво је било чувено и по сорти винове лозе, адакалка. На Ади је радила фабрика цигара, које су се по квалитету мериле са кубанским, а биле омиљене румунском краљу Карољу, као и већини европског џет сета између два рата, па и британској краљевској породици. Имали су и фудбалски тим. Приче из тог времена казују да је највећи проблем био што је лопта често одлазила у Дунав, па је за њом пливао или неко од играча или неко из публике.

Према документима, на острву је тада живело око 800 становника. А људи на острву су одувек били невероватна мешавина нација, вера, занимања… Покушајмо да замислимо заједницу толико различитих људи у миру и слози, који се сви помажу, где нема крађа, па се ни куће не закључавају. Људи су живели заједно, мешали се, није било необично да Јеврејку сахрани имам, а муслимана православни свештеник. Сви су празновали Хидрелез (Ђурђевдан). Одећа јесте била традиционална турска, али се зато пила домаћа дудова ракија. И тако до 1963, када им је на скупу у џамији имам Реџеп хоџа прочитао обавештење да ће Румунија и Југославија градити велику брану и да ће острво бити потопљено. Тада су почеле припреме за велику сеобу Аде Кале.

 

ЗАНИМА ВАС ШТА СВЕ КРИЈУ НАШЕ РЕКЕ? ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ

 

Постојао је план да се становништво, комплетна тврђава и већи део објеката преселе на острво Шимијан (некадашња Ада Губавац). Шимијан лежи 18 километара низводно, у близини Турну Северина и места где је, пре скоро два миленијума, генијални градитељ Аполодор из Дамаска за римског цара Трајана изградио мост преко Дунава.

 

 

Тврђава је, камен по камен, растурена и пренета на острво Шимијан и ту је делимично реконструисана. Предање вели да су становници Ада Кале имали завет да где год да умру, буду сахрањени на свом острву. Гробље је такође пресељено на Шимијан. Пресељен је и гроб Мисчин Бабе, за чији живот је тешко рећи да ли је мит или истина. Прича каже да је Баба био принц у далекој Бухари, па је 1786. године оставио трон јер му је у сну речено да оде на острво на светој реци. Много касније, принц је стигао на Аду Кале, где је остао до смрти. Острвљани су га памтили по скромности, легенда каже да је изводио чудесна излечења и да је могао да претвори воду у вино. Умро је у 95. години, а гроб му је постао место ходочашћа за многе муслимане и хришћане. Чак и те пресељене гробове, расељени становници Аде Кале нису могли да обиђу до 1989. и румунске револуције, јер је до тад на острву била војска. Први посетиоци који су после румунске револуције отишли на Шимијан затекли су тврђаву зараслу у шибље и коров, и многе надгробне споменике оштећене мецима које су, ваљда у доколици, испаљивали граничари.

Џамија на Ади Кале

Остале грађевине са Аде Кале су пре потапања миниране и срушене, да не би ометале пловидбу Дунавом. Али, иако је био такав план – људи нису отишли на ново острво, које је требало да „замени“ Аду Кале. Уместо тога, преселили су се далеко: неки у Турску (кажу, око 70 породица), неки у Југославију (само неколико породица), а већина у Румунију.

Зашто? Нико се није бавио муком становника малене дунавске аде. Да ли зато што је за Румунију читав подухват био прескуп, или зато што је тадашњи премијер Турске Сулејман Демирел, приликом посете Руминији 1967, становницима рекао да су им врата Турске отворена?

Од оних који су изабрали Румунију, највише их је отишло у Констанцу, Турну Северин, Оршаву. У џамију у Констанци пренет је тепих из џамије на Ади Кале, поклон султана Абдула Хамида II, дуг петнаест и широк девет метара. Дуго је препричавана легенда да је минарет џамије остао, и да се види када опадне Дунав, али – то није истина: и он је миниран и срушен са осталим грађевинама.

Ада Кале има и велики историјски значај за Србију. На њој је Карађорђев војвода Миленко Стојковић, 25. јула 1804. за време Првог српског устанка, са малом четом сабораца, ухватио и погубио четворицу одбеглих и тамо скривених београдских дахија – Аганлију, Кучук Алију, Мула Јусуфа и Фочић Мехмед-агу.

Када су на Аду Кале побегле дахије због чијег терора је и почео устанак, командант острва Реџеп-ага је одмах о томе обавестио Карађорђа. Изгледа да су се и Реџеп-аги дахије тешко замериле, јер је предложио Карађорђу да их српски и турски борци заједно нападну и убију. Прерушен, током ноћи, Стојковић је отишао код Реџеповог стрица Ибрахима и предао му писмено наређење Бећир-паше (босански везир, који је добио наређење султана да умири устанике и погуби дахије) и Реџепово писмо, с објашњењем зашто је дошао и ко га шаље. Преплашени Ибрахим му је открио у којој су се кући дахије сакриле и исте ноћи, између 25. и 26. јула, Миленко их је напао.

 

Протопрезвитер Михаило Пејић наводи да је 50 Турака и 27 момака Миленка Стојковића напало и убило дахије и њихове људе, и да је битка трајала осам сати. Пејић пише и да је главе дахија, одране и напуњене вуном, Миленко предао Реџеп-аги, а када су их заједно однели код везира у Београд, он „огрну Реџеп агу и седам његових изабраних момака с бундом и бакшиш даде, а Србљем ништа није за знак храбрости дато„.

У ствари, нису све главе стигле у Београд. Приликом прања, Аганлијина глава је испуштена у Дунав, и заувек изгубљена. Прича говори да је Циганин, који је главе прао, издахнуо од батина које је добио после губитка Аганлијине главе. После Београда, главе су упућене султану у Стамбол.

Адакалска чаршија

Адакалска чаршија

А шта се десило с јунацима ове приче?

За Миленка Стојковића важи прича да је и сам имао харем, са наводно 42 жене у њему. Харем је установио када је освојио тврђаву Рам на Дунаву, па из харема турског команданта изабрао неколико и превео их у православље. А када је освојио Пореч на Дунаву (потоњи, после пресељења, Доњи Милановац), харем је „допуњавао“ пресрећући речне конвоје с турским удовицама које с напуштале Србију. Према легенди, када би се неке „заситио“, налазио јој је мужа међу својим слугама или војницима и давао јој мираз. Истовремено, наводно је српским нероткињама поклањао децу коју су неке од жена „довеле са собом у харем“. После сукоба са Карађорђем, распустио је харем и пребегао преко Дунава.  Отишао је у Русију, где је добио чин пуковника, и по записима Вука Караџића, умро у једној варошици на Криму на обали Црног мора 1831. године.

 

ВИШЕ О ОДЛАСКУ ТУРАКА ИЗ СРБИЈЕ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ

 

Реџеп-ага је наставио да са Аде Кале напада на српске територије и одводи становнике у ропство. Реџеп-агин најамник био је и извесни хајдук Гица. Гицина сестра је била у Реџеповом харему, а хајдук је био ожењен Јеленком, покрштеном Туркињом, која је претходно била у харему војводе Миленка. Када је Гица 1813. променио газду и почео да се бори на страни Срба, а против Турака, Јеленку је запазио кнез Милош. Кажу да је Јеленка била изузетно лепа, а историја зна да је Милош био врло осетљив на лепоту женског рода. Јеленка је била преводилац када је Милошева жена Љубица 1822. била у посети код београдског везира Абдурахмана, јер је говорила турски, српски и влашки. Три године касније, Јеленка се званично појављивала у јавности као Милошева друга жена и родила му је сина Гаврила.

 


Извори: vreme.co.rs, kratko.rs, newsweek.rs, Ranko Jakovljević

Фото: Wikipedia Creative Commons, en.wikipedia.org, vesna.atlantidaforum.com, prvisvetskirat.rs, mojaladja.com

 

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *