ИЗ МИТА У – МАТ

 

Није антисрпски ако се указује на грешке, промашаје, пропусте, на глупости, нелогичности, неправичности, на незнање, неспособност, некомпетентност, па и на злочине, извршене у име и за рачун Срба.

Антисрпски је управо супротно: допустити да такве чинидбе трају, промовишу се, пролазе „мимо“ грађанина – постају неки нови национални мит. А Срби су, да се не лажемо склони стварању митова и животу у њима.

Хајмо само као пример: један од таквих митова недавно је лансирао чиновник некакве монархистичке странке:  „Обнова Краљевине повећаће углед Србије у свету„.

Неће, наравно, промена друштвеног уређења, па све да до ње заиста и дође, утицати на углед Србије. Али ће принципијелност, поузданост, мудрост, способност… свих њених становника, а посебно политичара, итекако водити у добром правцу, ка проналажењу тог (давно?) изгубљеног угледа. Као и немогућност да се носиоци политичке власти брзо, лако, јефтино и бизарно поткупе, додао бих.

Србија је и као краљевина најчешће третирана веома слично њеном третману као републике, у модерно време. Што ће рећи, врло лоше. Иако су историјске књиге кудикамо дебље у делу с управо таквим примерима, мит о спасоносном државном уређењу се држи о танушној нити владавине старог краља Петра, из кога су лукаво избачени сви детаљи који би бајку могли да угрозе, а – срећом по мит, несрећом по народ – та владавина је коинцидирала са два ослободилачка рата у којима су поражено једно труло царство и један вероломни савезник, као и дотад највећом ратном несрећом, што су све догађаји добродошли за стварање и храњење мита, баш попут онога оствареног много векова раније, од кога је све и почело.

Дакле, Србију и Србе мучи реално поимање суштине, и изостанак бављења њоме, док се насупрот томе упорно и страствено баве детаљима, ситницама, украсима. Не само овима за новогодишње празнике, који се каче већ крајем лета.

На жалост, овде је владајућа мантра – „Ако довољно дуго игноришемо, значи да се није десило„. Забијање главе у песак, уз наивно веровање да појединца неће дотаћи догађаји ако се од њих изолује и не замера, то је већ постала ствар стратегије опстанка. У неку руку, није ни за замерити, имајући у виду с чиме су све људи с ових простора били суочени у модерно доба, и да су преживели много више и страшније, него већина Европе. Са друге стране, међутим, баш то обавезује на отварање очију, дизање главе, разумевање стварности и заузимање става.

Јер, то аутистично затварање очију и избегавање суочавања са чињеницама, и то је мит, који подразумева да Срби никад никоме нису учинили ништа лоше, а јесу – много више и чешће него што је већина спремна да појми. Стоји као супротан пол чињеница да су Срби много чешће од других у новом веку били и жртве, али и то је нешто шта мора да се сагледа реално и да та страшна искуства послуже као путоказ да се више никад не понове. У супротном, наставља се са животом у ријалитију, измишљеном сликом и мазохистичком попевком како је цео свет против небеског народа, који не чини лоше, сем на своју штету, а и ако је некад учинио, било је то из најбоље намере.

Управо гајење таквих митова спречава Србију да се адекватно позиционира у често промењеним светским политичким, друштвеним и економским околностима. И на унутрашњем плану, омогућава установљавање отворено или прикривено диктаторских режима, а на прсте једне руке може се набројати када Србија није била под таквим режимом.

То надаље онемогућава и комуникацију и „суживот“ (како је то ружна реч, за природно и логично дељење ширег животног простора и савладавање регионалних мука) са првим комшијама, који такође имају своје крупне карактерне фалинке и обавезу да се позабаве њиховим анулирањем. Ипак, да само ставимо прст на чело и запитамо се, како је и зашто Србија и српски народ, од најпожељнијег партнера и светионика слободе и уједињења, за мање од једног века постао неко од кога сви беже и кога сви криве?

Основе те митоманије – начесмо при почетку текста – постављене су у 13. и 14. веку, прилично перфидно: сва претходна историја практично је избрисана (што и није било претешко, с обзиром на недостатак материјалних доказа) или сведена на карикирање, а у потоњим временима објективно није било ни начина ни прилике да се мит угрози. И иако се средњевековни Срби драматично и генетски и на сваки други начин разликују од данашњих, до те мере да је једина права повезница – име, мит је, посебно због недостатка нових херојских дела за формирање митова (бар до 19. и 20. века), опстао.

И дотле је нарастао да је више практично немогуће да било кога, без обзира на доказе, убедите у супротно. Еволуирали су и други – новији – митови, развијени што из историјских догађаја, што из пређашњих митова, а што из потпуних измишљотина – изградивши тако једну врсту паралелне, заштитне стварности, уверења о безгрешности и, коначно, мазохистичког задовољства положајем сталне жртве.

Митови не би тако лако и дуго опстали, са таквим утицајем и упливом у свакодневни живот, да нису перфидно подстицани, храњени и оживљавани. Да владаоци нису убијали самопоштовање народа. Да нису форсиране најлошије карактерне особине. Да нису нуђени супститути стварности и среће.

И отуда верујем да срећа овог народа не лежи ни у Начертанију ни у Меморандуму, већ у координираној акцији за проналажење Смисла и Сврхе. Да не изгледа овлашном читаоцу као религиозно мантрично штиво:  смисао разбија митове и доводи у реалност, а сврха представља збир онога што на микро-нивоу зовемо циљ. Не постоји бољи лек за данашње стање од тога. Да ли ће нешто још бити изгубљено, док лек не „проради“? О, да, хоће. Много тога ваља редефинисати, и можда баш ваља почети од онога да се коначно више Срби не баве територијом, већ народом. И са лечењем треба почети што пре, како би губици били што мањи.

 


Фото: wikipedia, kurir.rs, svet.rs, srpskatelevizija.com

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

1 thought on “ИЗ МИТА У – МАТ”

  1. Mitovi, – to je politika, a politika – znamo, ima svoj cilj. Prema tome, mitovi se tendeciozno stvaraju, prave! Kod Srba je Srbska pravoslavna Crkva najviše stvorila mitove, nešto je i sam narod a dosta mitova su i institucije stvorile, naročito SANU! Ispostavilo se, da mitovi koji potiču iz naroda su dobri jer imaju istorijsku potku, osnovu, i oni su spontano vremenom prešli u mit dok oni koji dolaze iz SPC (Srbske pravoslavne crkve) i SANU su nasilni i čisto politički. Oni su i najviše štete doneli narodu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *