IZ MITA U – MAT

 

Nije antisrpski ako se ukazuje na greške, promašaje, propuste, na gluposti, nelogičnosti, nepravičnosti, na neznanje, nesposobnost, nekompetentnost, pa i na zločine, izvršene u ime i za račun Srba.

Antisrpski je upravo suprotno: dopustiti da takve činidbe traju, promovišu se, prolaze „mimo“ građanina – postaju neki novi nacionalni mit. A Srbi su, da se ne lažemo skloni stvaranju mitova i životu u njima.

Hajmo samo kao primer: jedan od takvih mitova nedavno je lansirao činovnik nekakve monarhističke stranke:  „Obnova Kraljevine povećaće ugled Srbije u svetu„.

Neće, naravno, promena društvenog uređenja, pa sve da do nje zaista i dođe, uticati na ugled Srbije. Ali će principijelnost, pouzdanost, mudrost, sposobnost… svih njenih stanovnika, a posebno političara, itekako voditi u dobrom pravcu, ka pronalaženju tog (davno?) izgubljenog ugleda. Kao i nemogućnost da se nosioci političke vlasti brzo, lako, jeftino i bizarno potkupe, dodao bih.

Srbija je i kao kraljevina najčešće tretirana veoma slično njenom tretmanu kao republike, u moderno vreme. Što će reći, vrlo loše. Iako su istorijske knjige kudikamo deblje u delu s upravo takvim primerima, mit o spasonosnom državnom uređenju se drži o tanušnoj niti vladavine starog kralja Petra, iz koga su lukavo izbačeni svi detalji koji bi bajku mogli da ugroze, a – srećom po mit, nesrećom po narod – ta vladavina je koincidirala sa dva oslobodilačka rata u kojima su poraženo jedno trulo carstvo i jedan verolomni saveznik, kao i dotad najvećom ratnom nesrećom, što su sve događaji dobrodošli za stvaranje i hranjenje mita, baš poput onoga ostvarenog mnogo vekova ranije, od koga je sve i počelo.

Dakle, Srbiju i Srbe muči realno poimanje suštine, i izostanak bavljenja njome, dok se nasuprot tome uporno i strastveno bave detaljima, sitnicama, ukrasima. Ne samo ovima za novogodišnje praznike, koji se kače već krajem leta.

Na žalost, ovde je vladajuća mantra – „Ako dovoljno dugo ignorišemo, znači da se nije desilo„. Zabijanje glave u pesak, uz naivno verovanje da pojedinca neće dotaći događaji ako se od njih izoluje i ne zamera, to je već postala stvar strategije opstanka. U neku ruku, nije ni za zameriti, imajući u vidu s čime su sve ljudi s ovih prostora bili suočeni u moderno doba, i da su preživeli mnogo više i strašnije, nego većina Evrope. Sa druge strane, međutim, baš to obavezuje na otvaranje očiju, dizanje glave, razumevanje stvarnosti i zauzimanje stava.

Jer, to autistično zatvaranje očiju i izbegavanje suočavanja sa činjenicama, i to je mit, koji podrazumeva da Srbi nikad nikome nisu učinili ništa loše, a jesu – mnogo više i češće nego što je većina spremna da pojmi. Stoji kao suprotan pol činjenica da su Srbi mnogo češće od drugih u novom veku bili i žrtve, ali i to je nešto šta mora da se sagleda realno i da ta strašna iskustva posluže kao putokaz da se više nikad ne ponove. U suprotnom, nastavlja se sa životom u rijalitiju, izmišljenom slikom i mazohističkom popevkom kako je ceo svet protiv nebeskog naroda, koji ne čini loše, sem na svoju štetu, a i ako je nekad učinio, bilo je to iz najbolje namere.

Upravo gajenje takvih mitova sprečava Srbiju da se adekvatno pozicionira u često promenjenim svetskim političkim, društvenim i ekonomskim okolnostima. I na unutrašnjem planu, omogućava ustanovljavanje otvoreno ili prikriveno diktatorskih režima, a na prste jedne ruke može se nabrojati kada Srbija nije bila pod takvim režimom.

To nadalje onemogućava i komunikaciju i „suživot“ (kako je to ružna reč, za prirodno i logično deljenje šireg životnog prostora i savladavanje regionalnih muka) sa prvim komšijama, koji takođe imaju svoje krupne karakterne falinke i obavezu da se pozabave njihovim anuliranjem. Ipak, da samo stavimo prst na čelo i zapitamo se, kako je i zašto Srbija i srpski narod, od najpoželjnijeg partnera i svetionika slobode i ujedinjenja, za manje od jednog veka postao neko od koga svi beže i koga svi krive?

Osnove te mitomanije – načesmo pri početku teksta – postavljene su u 13. i 14. veku, prilično perfidno: sva prethodna istorija praktično je izbrisana (što i nije bilo preteško, s obzirom na nedostatak materijalnih dokaza) ili svedena na karikiranje, a u potonjim vremenima objektivno nije bilo ni načina ni prilike da se mit ugrozi. I iako se srednjevekovni Srbi dramatično i genetski i na svaki drugi način razlikuju od današnjih, do te mere da je jedina prava poveznica – ime, mit je, posebno zbog nedostatka novih herojskih dela za formiranje mitova (bar do 19. i 20. veka), opstao.

I dotle je narastao da je više praktično nemoguće da bilo koga, bez obzira na dokaze, ubedite u suprotno. Evoluirali su i drugi – noviji – mitovi, razvijeni što iz istorijskih događaja, što iz pređašnjih mitova, a što iz potpunih izmišljotina – izgradivši tako jednu vrstu paralelne, zaštitne stvarnosti, uverenja o bezgrešnosti i, konačno, mazohističkog zadovoljstva položajem stalne žrtve.

Mitovi ne bi tako lako i dugo opstali, sa takvim uticajem i uplivom u svakodnevni život, da nisu perfidno podsticani, hranjeni i oživljavani. Da vladaoci nisu ubijali samopoštovanje naroda. Da nisu forsirane najlošije karakterne osobine. Da nisu nuđeni supstituti stvarnosti i sreće.

I otuda verujem da sreća ovog naroda ne leži ni u Načertaniju ni u Memorandumu, već u koordiniranoj akciji za pronalaženje Smisla i Svrhe. Da ne izgleda ovlašnom čitaocu kao religiozno mantrično štivo:  smisao razbija mitove i dovodi u realnost, a svrha predstavlja zbir onoga što na mikro-nivou zovemo cilj. Ne postoji bolji lek za današnje stanje od toga. Da li će nešto još biti izgubljeno, dok lek ne „proradi“? O, da, hoće. Mnogo toga valja redefinisati, i možda baš valja početi od onoga da se konačno više Srbi ne bave teritorijom, već narodom. I sa lečenjem treba početi što pre, kako bi gubici bili što manji.

 


Foto: wikipedia, kurir.rs, svet.rs, srpskatelevizija.com

 

Facebook Comments Box
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *