Из мушког угла: Бити или не бити принц на белом коњу, модерној жени

 

(Ваљевске Новости, 10. јануар 2017.)

 

Одавно сам одустао од покушаја да до краја разумем жене. Прилагодио сам се. Кад нешто не схватам, одговарам осмехом, говорим оно шта знам да желе да чују. Не зато што се плашим вербалног окршаја, напротив – у одмеравању менталних способности уживам. Само немам ни времена ни живаца за бескрајно и бесциљно вербално надмудривање, после кога и ако признаш да је она у праву (било зато што је тако заиста, или само желиш да смора скинеш са q.) следи нови талас иживљавања и бројних потпитања на тему „како сад овако и зашто сад овако, а било је онако“…

Помислиће неко да мрзим жене. Не, напротив. Обожавам их. Баш зато што су жене. Одакле онда конфликт? У ствари, једначина је једноставна. Оно шта мушкарци своде на једну реч, или једноставну радњу, жене уздижу на читаву књигу или процес компликованих делања.

Женама је сасвим логично оно из чега мушкарци закључују да оне не знају шта хоће. Почев од бескрајног и најчешће бесмисленог лутања радњама, преко невероватних и непредвидивих реакција у вожњи, до сад већ епског конфликта унутар мозга сваке жене: мало сам еманципована и нико ми није потребан, а мало сам нежни цветак, коме је потребан заштитник, мушкарац у сваком погледу, џентлмен, принц на белом коњу…

Тај би конфликт био лако решив, када би жена себи на чело лепила стикере: плави за сад сам еманципована, црвени за сад сам девојчица. Али…

Кад се сетим мојих младалачких мука да то разумем, избалансирам, и оног осећаја „шта год да урадим – није добро“… Сад сам захвалан старењу, сазревању и искуству, који су ме довели дотле да на све ове појаве, а и многе које нисам набројао, гледам с блаженим осмехом. Нешто сам скапирао, па осмех јер знам да је отпор узалудан, а нешто никад нећу скапирати, па осмех јер сам се помирио са судбином.

А, не. Не постоји еманципација која ће ме довести дотле да не придржим врата, капут или столицу, или да делкам рачун у кафани. Или, не дај боже, да из било ког разлога или мотива дигнем руку на жену. Сад намерно нећу о подели посла у кући (брачној или ванбрачној заједници), јер то ем шири тему, ем би неки моји другари рекли да је то фаза кад се принц на белом коњу претвара у коња. Шалим се, шалим се, не пуштајте канџе.

Али да, доживео сам и да жени смета што јој отварам врата („нисам ја неспособна“) и да јој смета што платим рачун у ресторану (јер је она, јелте, сасвим кадра себе да издржава), али и да не смем да је гледам „`нако“, „безобразно“, „као да би ме сад опалио“ (извињавам се, али ако те гледам као да бих те опалио, и опалио бих те, засигурно, и не мислим да је то ишта ружно, напротив), или да не смем да понудим помоћ у ситуацији у којој би и мени помоћ добро дошла, јер може да разуме какогод и да јој повредим муком еманципована осећања.

Може бити да сам конзервативан (у ствари, јесам), али код мене је подела јасна. Или си женско, у правом смислу те речи, или си „мушко“ и од мене те разликује само што ти се ништа не клати међу ногама. Нема између, нема час сам једно, а час друго. Ако си женско, према теби се тако и понашам: тетошим те, чиним ти, водам, уливам сигурност, штитим, контролишем да не правиш глупости (што очекујем и узвратно), помажем у свему (и ту очекујем реципроцитет), примичем столицу, отварам врата. Ако си оно друго, и то је легитимно, само што се онда према теби опходим исто као и према мојим троножним другарима и третирам те у свим односима и ситуацијама сасвим кадром да се са свим избориш баш као и ја. Рачунајући и замену гуме на аутомобилу.

То доводи до наредног питања: Да ли је „принц на белом коњу“ превазиђена категорија? Није, и никад неће бити, ако смо спремни да прихватимо ноторну истину: да су мушкарац и жена два различита бића, која су у сваком погледу неопходна једно другом. На мушкарцу је да буде мачо, дрчан, помало безобразан. Хајде, искрено признајте, моје даме: да ли сте се икад напалиле на неког – пардон мај френч – пичкастог типа? (Можда су се неке удале за таквог, али то је посебна тема.) На жени је да буде нежна, сензуална, мазна, осетљива, емотивна, прави прималац свега онога шта мушкарац има да јој да.

И не, то не оправдава неке мушкарце да буду неваспитани, банални, груби, сирови. То мушкарцу намеће обавезу да направи прави баланс између онога шта је потребно да уради и онога чега мора да се уздржи.

Ипак, и многе даме би морале да се одлуче, желе ли принца на белом коњу, или само коња?


Линк ка оригиналу

ЛинкSave

Save

Save

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *