ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ И ВЕЋИНСКИ СИСТЕМ Или: Изборни клистир и ваћарошки систем

 

Избори су расписани за 24. април, прве изборне листе предате, и иако смо мислили да нас ништа више не може изненадити, ипак смо се неким именима на њима – мало изненадили. Бар мало.

Прве две листе које су предате су листа владајуће Српске напредне странке и њених сателита, и листа некад владајуће Демократске странке са пар прирепака, која је спала на то да се нада да ће можда прећи цензус.

Мој први утисак, после прегледања прве две листе, је да сад не само да знам за кога не гласам, већ и ко су новитети на мојој личној листи ликова који ми се гаде. Ако и не добијем пролив од „политичких ставова“ и халуцинација које се деценијама сервирају овом народу, оно ми листе делују као клистир.

Разумем потребу неких људи да се укључе у политички живот, али не и да људи који су у свом професионалном животу нешто постигли, свесно прихвате да буду само реклама за неке друге – медиокритете, безвезњаковиће, неостварене фрустриранце, удвараче, љигавце, снисходљивце и сличан људски отпад, који укључивањем у политику покушава да надомести неоствареност у професионалном и личном животу. И који ће поново да напуне Скупштину, у њој ждеру и лочу за смешно мале паре, буду гласачка машина својих лидера, дремају или сликају селфије на седницама, ако уопште и дођу на њих…

Реално, листа СНС је јака. Друго је питање да ли ми се СНС свиђа или не. Али, листа је одмерена тако да „остави утисак“ код просечног српског бирача, дакле, оног који је затупљен ријалитијима и који је у стању да поверује да је у Прокопу никло нешто ново, да је Србија лидер у региону, да је канал од Дунава до Солуна реалан, да је Београд на води легалан пројекат… Додуше, моменат „саборности“ на коме се инсистира – да су на листи и републиканци и монархисти, и проевропљани и евроскептици, комунисти и равногорци, русофили и они други – ми је лицемеран, и много више личи на шлепање традиционално политички искомплексираних минорита уз Вучића и његов узлет, него као некакво уједињење Србије. Јер, у крајњој линији, изборна листа и није место за то уједињење, већ Скупштина и јавни живот уопште.

Листа ДС ми, опет, делује с коца и конопца. Као да је пуњена само да би се напунила, па опет, нису успели да нађу 250 верника који би се кандидовали, него су стали на 246. Колико ми нису јасни верници у канал Дунав-Егеј, још су ми мање јасни верници Драгољуба Мићуновића, и странка која нема других, млађих, перспективнијих адута да их истакне, него „Баба Драгу“. Њега су, уосталом, и сами својевремено ишутирали из странке, а сад, местом на листи које му дадоше, бирачима показују да немају бољег од њега. Сулудо! С друге стране, стваран квалитет ДС остао је заробљен на неким неугледним позицијама, на којима се и не види, и тешко да има шансу да уђе у Парламент.

Додуше, и на листи СНС и на листи ДС има по десетак људи, које познајем лично или виртуелно, који ми уливају поверење и за које бих гласао „на кеца“, без обзира које странке беџ носе. Али, џаба. Њихове шансе за мој „кружић“ неповратно је уништило оних преосталих „200 и кусур“ на свакој листи, за које од комплимената у речнику имам само „битанга“, „фукара“, „лопов“, „преварант“, „лицемер“, „говно“, „љига“

Сигуран сам да огроман број мислећих бирача у Србији размишља на сличан начин.

Зато и мислим да је крајње време да се у Србији промени изборни систем и поново врати већински систем, како би бирачи могли да гласају за људе, оне које познају, а не за странке, којима пропорционални систем служи за махинације и „ваћарења“, а изборна кампања уместо за промоцију квалитета, за бестидне пљувачине.

Већински изборни систем значи да странке не могу да направе листе са десетак упечатљивих имена на врху , неколико „професионалних посланика“ и много статиста… Такве листе имају  једину сврху – да очи јавности замажу истакнутим, препознатљивим личностима на врху, којима је „виђен“ боравак у Парламенту, али, ако странка уђе и у извршну власт, они ће постати министри, а своја места препустити непознатима, за које нико и не би гласао.

Већински систем значи и да различити делови Србије буду равноправније заступљени, јер би, рецимо, у Скупштину од 120 посланика, био биран један на сваких 70-ак хиљада становника. Знам да би то створило проблем са кворумом у случају посланика са Космета – ако се уброје, а не изаберу – односно, са (не)признавањем парадржаве Косово (ако се уопште не уброје), али и за то има лека, у уставном закону који легализује небирање посланика док год држава Србија не буде у стању да на територији КиМ организује гласање, макар то било на свети никад.

Коначно, већински изборни систем значио би и раст „квалитета“ саме Скупштине, јер странке не би могле да кандидују баш било кога, већ би морале да воде рачуна да кандидат мора да буде неко кога људи у том крају знају, и то по добру и образу.

Јасно је због чега су се тад опозиционе странке из петних жила упињале да „Милошевићев“ већински изборни систем, од 1990, промене на пропорционални: да би, услед немогућности да своје кандидате представе због медијске блокаде, „тукли“ противника на таласу антикомунизма и „демократије“.

А свима нам је јасно и због чега се сад, исте те странке, из петних жила упињу да пропорционални изборни систем  сачувају као зеницу ока свог.

 


Фото: nspm.rs, vojvodjanskenovine.rs, novinar.de, igbd.org, novosti.rs

 

 

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *