(ПОСТ)ИЗБОРНИ КАРУСЕЛ Србија побеђује, сем кад не побеђује; ако каниш изгубити, не смијеш побиједити

 

Још једни парламентарни избори у Србији, 11. по реду од враћања вишестраначја, остали су иза нас, с резултатима који ће победницима омогућити веће арчење државне имовине, заузимање јавних предузећа и управних одбора, а пораженима кукњаву на систем, који су већим делом сами осмислили у време кад им је одговарало, и „изборне неправилности“.

А шта је, у ствари, прости, математички резултат ових избора?

Чињеница је да је владајућа странка, „ојачана“ с десетак минорних странчица, класичних „гребатора“ за мрвице колача власти, освојила и (нешто) мањи проценат и (поприлично) мање посланичких мандата, него пре две године – иако су избори и расписани да би Српска напредна странка утемељила свој неприкосновени положај. Такође, досад мањински партнер владајућој СНС, Социјалистичка партија Србије добила је мање гласова – сходно, и мандата – него пре две године.

Са друге стране, владајућој СНС-коалицији је и освојени број мандата довољан, када погледа конкуренцију. Вучић ће се сада, иако тешко да је задовољан, осилити. То му је, уз креацију развојних фатаморгана, захватања у џеп бирача и склапање сумњивих послова, и до сад ишло од руке. У парламент је ушло још неколико бедњикавих остатака „против-Милошевићевског блока“ из 2000, срећних што су уопште прешли цензус и добили могућност да још коју годину некажњено паразитирају на великодушној трпези постављеној за прескупих и непотребних 250 посланика. „Новитети“, донекле и изненађења, су једино „радикали“, осокољени Шешељевим повратком из Хага, и „Доста је било“ бившег Вучићевог министра.

 

 

Већа мука за СНС су партнери из предизборне коалиције, који ће тражити сваки свој део колача, у складу са споразумом, иако је тешко измерити појединачни допринос „сателита“ укупном успеху, базираном пре свега на Вучићу, нескривеном стварању култа личности  и јакој пропаганди. Како уопште замислити да би некакав „Покрет социјалиста“, рецимо, икад икоме могао да донесе глас (осим урлика!), па стога ни Вучић сасвим сигурно није од њега профитирао на биралиштима. Можда је тек који глас добио од симпатизера од вазда вероломног Вука. И без обзира што су се физиономије попут Веље Илића или Маријана Ристичевића фантастично уклопиле у профил Вучићеве странке. Нека „сателитима“ припадне само десет мандата – а припашће више – ето муке: „гола“ СНС пада испод половине. И у ситуацију да несразмерно зависи од оних чије је учешће у остварењу изборног успеха испод статистичке грешке. Чињеница да није добио очекивану натполовичну већину довољан је повод да ломи кваке по згради Владе. Да ли је за Вучића било паметније да добије неколико процената мање, али да бар заузврат има сасвим чисту ситуацију – ја мислим да јесте, а шефу СНС остаје да о томе мозга. Јер, опција постизборне коалиције је увек отворена, Вучић ју је и најавио, а тада је математика много чистија.

Социјалисти су отприлике остали ту где су били – освојили су мање мандата, али и у мањој коалицији, јер се породична фирма Кркобабића, ПУПС, приклонила већем „холдингу“. Управо у томе се крије Дачићев добитак, а тешка мука за Вучића, без обзира на чињеницу да је од свих „сателита“ ПУПС вероватно доносио највише гласова. Навикнути на државно појилиште, незајажљиви у прохтевима и нереални у мерењу сопствене вредности, „пензионери“ ће наставити том логиком.

И баш чињеница да је политичка сфера у Србији, уместо места за суочавање најбољих идеја и решења за бољитак државе и народа, одавно постала арена за освајање позиције у којој би могла да се цеди „сува дреновина“ (Станко Радмиловић, последњи председник Извршног већа СР Србије, 1990: „Србија је као сува дреновина, више нема шта да се исцеди„) и поприште битке за најбоље ухлебљење партијских чауша, објашњава зашто се ових неколико савеза и странчица које су с муком прешле цензус, иако опозиционо и суштински с веома малим политичким утицајем, ипак толико радује.

 

izbori

 

Странке у Србији одавно нису носиоци политичког мишљења, заступници програма и решења, организације најбољих, кадре и способне да поведу цело друштво и државу у напредак. Наше политичке партије чине неостварени, незналице, полуписмени, мутави, непознати, без дана стажа, фалсификатори диплома и биографија, мусави, крезуби, фукара, башибозук… И зато су оне постале „фирме“, начин за енормну зараду вођа и ухлебљење „посилних“.  Почев од „најједноставнијих послова“ – посланичког мандата, ког чине плата, дневнице, трошкови, јефтин скупштински ресторан; онда чланства у управним и надзорним одборима, телима, агенцијама – све се то добро плаћа и води другим привилегијама; коначно, боравак у извршној власти, који свим напред наведеним материјалним и нематеријалним бенефитима додаје и одскочну степеницу за међународне организације или јаке мултинационалне фирме.

Није то измишљотина СНС, ма колико се опозиционари упињали да то прилепе Вучићу и екипи. То су инаугурисали управо неки од оних који чине садашњу опозицију, и који су у претходном сазиву били део власти. СНС је само наследио механизам, тачније, чини ми се да је и настао на идеји тог механизма, јер су се они пређашњи бар трудили да им политички програми изгледају реално и примењиво, а СНС то није ни покушао. И где је онда разлика, сем што су једни у фирмираним оделима, а други у опанцима; што једни имају скупе керамичке зубе, а другима у три вилице не може да се скупи број зуба одраслог човека?

Ту је своју „математику“ (погрешну, можда, али ипак суверену) направио и обичан бирач, обезнађен и обесправљен поодавно: зато је и било лако продати глас за  пакетић средстава личне хигијене, две црвене или неколико сендвича… То таквог бирача карактерише као себичног и саможивог, који никад неће размишљати о ширем интересу, већ само о свом ћару. Да се не лажемо: већ дуго се српски бирач позиционира као глуп, неук, похлепан, зао, пакосан, политички несвестан, примитиван… То, свакако, није разлог да се понаша аутистично, и уништи и будућност своје деце.  Али, он  види тренутни ћар, и исту ту децу учи систему вредности „приклањај се победницима, уз њих ћеш профитирати, нека сви остали цркну„.

Колико је паштета потребно да добијеш (или: какав посао у ком државном органу, за 30.000; 50.000, небитно, јер је бедно свеједно), да би лично уништио свој и живот своје деце? Колико је мало потребно да би свесно и намерно игнорисао интерес те исте Србије у коју се кунеш и за коју би најрадије лично поклао пар стотина „Рвата“, „Арбанаса“, „Бошњака“, „Милогораца“… и мислиш искључиво о врло ограниченом, јефтином и краткотрајном личном интересу?

 

skupstina-srbije

 

Ови избори су поново показали до које мере су људи разочарани, безвољни и незадовољни понуђеним политичким избором, који се своди на „гласајте за једне, који вас сад лажу и краду, или гласајте за друге, који су вас лагали и крали у прошлости„. На избор између два зла, уз слободну процену које је мање. Да ли је потребан већи доказ, од чињенице да је саркастична листа „Бели – Само јако – Лука Максимовић„, око измишљеног лика Љубише Прелетачевића Белог, скупљена из шале, на општинским изборима у Младеновцу постала озбиљан фактор, освојивши 21% гласова, одмах иза победничког СНС (са 29%)?

Коначно, ови избори су актуелизовали старе дилеме – треба ли вратити већински изборни систем уместо пропорционалног, и треба ли смањити број посланика? Лично, одговор по оба питања је – да. Иако он власти одговара у начелу,  већински изборни систем сад би више одговарао садашњој опозицији, чији су се делови још од 1990. залагали да се уведе пропорционални систем. Јер странке тадашње (неке и садашње) опозције су раних деведесетих биле препознатљиве по јединственом ставу оличеном у антимилошевићевству, а не толико по људима, и како њихове мањкавости и непрепознатљивост не би биле битни одвраћајући фактор. Иронично, сад опозиција има имена, а власт кохерентност партије. Уосталом, ако се погледа изборни успех Александра Шапића (у Новом Београду), који је са листом на којој су „мама, тата и бата“, далеко испред СНС, иза ког је стајала сва партијска и медијска машинерија, јасно је колико личност значи. Тим пре што је иза Шапића и неки опипљив досадашњи резултат, невезано што је пређашњи мандат добио као демократа.

Углавном, сада је парламентарна слика Србије унеколико другачија него после избора 2014. године – ако ништа друго, више је партија и коалиција у Скупштини – али се, бар у првих годину дана, то неће превише осетити у политичком животу. После тога, очекујем даље стезање каиша у свим сферама, очекујем и „затезање дисциплине“, још већу контролу медија, појачане претње и притиске на неистомишљенике, и све друге знаке батргања у мрежи у коју се Вучић, у доброј мери, сам уплео. Не због квалитета опозиције, већ због неминовних спољних околности, појачаних очекивања народа, и смањеног маневарског простора у сфери могућих обећања и шарених лажа.

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

4 thoughts on “(ПОСТ)ИЗБОРНИ КАРУСЕЛ Србија побеђује, сем кад не побеђује; ако каниш изгубити, не смијеш побиједити

  1. Sve je ovo apsolutno i poražavajuće po nas, tačno. Dokle god nas budu predstavljali i vodili profesionalno neostvareni, bez dana staža, ne možemo da očekujemo ikakav boljitak. Takvi imaju za cilj jedino da obezbede sebe i svoje prapotomke, jer realno ništa drugo i ne znaju.
    Za mene je neprevaziđen Ante Marković, prvo je radio u struci, pa rukovodio, pa onda ušao u politiku. Dokazao se u struci, bavio se privredom, pa je logično i da je nešto dobro uradio

  2. No… slažem se sa Vašim opservacijama iznetim u tekstu i samo sam želeo da se osvrnem na ove izbore i neke prethodne i u odnosu na Vaše zastupanje većinskog sistema kao boljeg za Srbiju.

    I ovi izbori, kao i mnogi prethodni su pokazali da neki davno bivši opstaju samo zahvaljujući tim raznim koalicijama i predizbornim udruživanjima a da je većinskog izbornog sistema, davnih dana bi mnogi, i pojedinci i nazovi stranke nestali sa političke scene Srbije.

    Prvo, hajdemo malo, sa mog stanovišta, o manama proporcionalnog izbornog sistema, tj. više o krajnjim posledicama tog izbornog sistema.

    Zapravo, sve ono što ste naveli stoji i još bih samo dodao, zahvaljujući njemu u parlamentu nas zastupaju ćerke i sinovi bivših, sadašnjih ili pokojnih političara.
    Nekada je bio adet i običaj da roditelji započnu neki porodični biznis a onda ga ostave deci, sad je to stranka i mandat.
    Ili, dođemo u situaciju kao posle onih pretprošlih izbora kada je jedan bivši, trenutno, moguće da će opet biti, velikih političkih igrača, svoje usluge privatnog obezbeđenja jednom bivšem žestokom momku sa beogradskog asfalta platio time što je njegovu poslednju suprugu, em mladu, em lepu, em neku nazovi estradnu zvezdicu i jeliti, javnu ličnost, stavio na listu i ugurao u parlament…

    Nemanje petlje i ličnog integriteta naših vrlih vođa da sami izađu na izborni megdan no gledaju da okupe neku što širu koaliciju dovodi samo do toga da ima i previše „gladnih“ usta koje onda treba nahraniti, i previše onih Nušićevih malih, „inače dobrih ali eto, malo nesposobnih…“ kojima treba naći državnu službu…

    Ali neće oni menjati izborni sistem, koliko god se ispostavilo da ih preskupo koštaju te koalicije i namirivanje trabanata oko sebe jer u suprotnom, moraju izgraditi i pustiti ljude iz stranke, oko sebe znači, koji će prerasti jedan lokalni okvir kao što je opština ili grupa opština.
    A to je već opasno jer ko zna ko sve od njih se najradije iz detinstva priseća samo stripa o veziru Iznogudu i njegovoj želji da postane kalif namesto kalifa?

    Pa pogledajte, pišete o sadašnjoj opoziciji koja ima imena!
    A kako su ta imena izgrađena?
    Nekim velikim radom i rezultatima ili jednostavno cepanjem postojećih stranaka i formiranjem novih?
    Samo su, ili rušili prethodne kalife ili, ako im to neuspe, stvarali svoje stranke da konačno zasednu…
    A imali smo i slučajeve zbačenih kalifa da i oni onda opet naprave neku strankicu, partijicu, grupicu građana i stave opet neku krunu nekog predsednika tamo nečega!

    I koliko su svi oni sami uvereni da bi imenom i prezimenom prošli u nekoj izbornoj jedinici?

    A većinski?

    Malo je skuplji za državu ali to se da vrlo lako kompenzovati smanjenim brojem poslanika i što je još važnije, nema trabanata i gladnih usta koje treba nahraniti i nesposobnih malih kojima treba neki državni posao naći…

    Ali, znajući naše vrle političke vođe, i većinski izborni sistem bi izvotoperili.

    Da li se sećate recimo onih prvih višestranačkih izbora posle II svetskog rata u Srbiji, davne već, beše 1990?

    Podsetiću na par primera.

    Kalkulisalo se ko bi gde imao možda bolju prođu pa recimo, pokojni Vladan Batić, inače Obrenovčanin i iz Obrenovca kao mestom življenja, odjednom iskoči kao kandidat u izbornoj jedinici Zvezdara II ili IV, ne sećam se a iskreno, ne kopa mi se sad po mojim papirima, jer njegovi Obrenovčani za njega ne bi glasali jer, em nije bio neko ime tada, em je politička klima tamo tada procenjena kao promiloševićevska već je gurnut na Zvezdaru jer se procenilo da tu ima šanse.
    I da, prošao je, i ja sam tada glasao za njega, baš nošen onom protivmiloševićevom klimom koju ste u tekstu spominjali i OK ali onda gledam, dotični to iskoristi da sve što može uradi za njegov Obrenovac i da tamo pravi bazu i za svoje ime i kasnije ime svoje strančice…

    Ili kalkulacije od tadašnje DS pa svi uvaženi mislioci i sede glave po volji Dragoljuba Mićunovića kandidati takoreći u krugu dvojke a Borisava Pekića gurnuše u radničku Rakovicu i tamo ga Šešelj sačeka…
    (I ne, nemislim ništa ni loše ni u pežorativnom smislu ni na račun radnika, niti Rakovice već o nekim drugim stvarima pišem a ko želi da shvati, shvatiće).

    Ili da pričamo o izbornoj geometriji gde se ono kao ispoštovala forma a onda imamo izabranih poslanika sa 36000 glasova recimo, imamo onih sa 20-25000 a imamo i sa par hiljada ili par stotina pa do jednog poslanika SPS-a koji je, čini mi se u Glogovcu izabran za poslanika sa okruglo 100 glasova!

    Jednostavno… u zemlji Srbiji više iskreno skoro i neverujem da se nešto može na normalan način uraditi.

    A možda da se proba sa podizanjem cenzusa?
    Pa recimo, sada je 5% za listu a recimo, spusti se cenzus na 4% ali zato, za svaku sledeću stranku, pokret ili grupu koja se prikači, još po recimo 2%, eto neka samo pola nego da idu solo pa neka se udružuju i neka „veliki“ pod svoje okrilje prihvataju i Udruženje lovaca na NLO iz Gornjeg Kusadka ali da to u startu ima svoju cenu.
    A sa druge strane, smanjenje broja poslanika… 120 ukupno je dosta.

    1. Сећам се тих избора, веома добро, пратио сам их као новинар, а још више као неко ко се стварно надао позитивним променама у друштву. Чак су после тога, у опозиционим круговима, фигурирали предлози налик Вашим идејама, али све то је падало у воду због потребе тадашње опозиције да освоји гласове на име странке и антимилошевићевску реторику. Медији су, додуше, били кудикамо слободнији тада него сада, али је СПС и даље био у великој предности. Смањење броја посланика, без обзира на систем, је по мени нужност која је требало да се догоди „јуче“, тј са првим знацима кризе. На жалост, изостанак те спремности уклапа се у конструкцију државних јасли, на којима се хране они које сам поменуо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *