ЈЕДАН МАНИЈАК И ДЕЧИЈА КРИВИЦА

 

У ком смо моменту, браћо Срби, тако цивилизацијски и морално зглајзнули, да неко од нас – да ико од нас, под било каквим разлозима, може да у случају у ком плесњиви дедекања од 60 љуби и грли девојчицу од 15 – налази кривицу тог детета?

Најискреније, ја сам запањен бројем жена које налазе различита оправдања и објашњења за нешто за шта ни објашњења ни оправдања нема. И криве то дете. Жене, мајке, или оне које би могле да буду мајке – криве дете, које би могло да буде плод њихове утробе, за нешто шта (у)ради неки перверзни носилац мушког полног органа, који осећа да му време цури, ако већ није исцурело. И жене криве дете и правдају случај! Те: закон не брани, те: она се смешка и допушта. Јесте, закон не брани. Али, бре! Морал брани! Брани оно нешто у нама, или оно шта би требало да буде у нама, да смо иоле нормални!

И хајде да тражимо кривца.

У реду, криво је друштво. Ама, људи! То друштво, то смо ми! Ми креирамо, ми постављамо системе вредности, ми бирамо шта усвајамо, у нашим кућама се гледа или не гледа свашта на ТВ, у крајњој линији ми учимо децу шта је добро, а шта лоше. Ми не обраћамо пажњу шта то комшијино дете носи, с ким разговара, одлази ли познати малишан с неким незнанцем…

Ми и те полтичаре бирамо, а они не би смели да злоупотребљавају нашу децу: ни да их водају да их послужују по њиховим баханалијама, нити да им задају писмене на тему „Мој председник“.

Јесте, криви су и родитељи тог детета, који допуштају да им се дете старлетизира, који не разговарају с дететом и не откривају или не виде проблем, или чак не мисле да је нешто проблем, криви су јер им је очигледно нешто прошло испред очију као да су слепци, а још грђе ако су сами подвели дете на неки политички скуп.

Наравно, најкривљи је болесни крмак коме уопште може да падне на ум да се приватава са дететом, је-бо-те! Одвратна, смрдљива педофилчина. Као што ми до мозга не долази да то неко уопште може да помисли или учини, тако ми до мозга не долази да ико то може да правда.

Али то дете није и не може да буде криво. Ајмо поново: то дете није криво и не може да буде криво! Оно је слика својих родитеља и целог друштва. Оно је недужна јединка, која открива сексуалност, а не зна шта је то, која жели да буде атрактивна, а не зна како, којој пријају пажња и време старије особе јер сваком детету прија кад је у друштву старијих…

Сви смо ми пре и више криви од тог детета и сваког другог детета. И ако кажете „па нисам ја крив/а„, јеси, јебено си крив/а, јер си допринео стварању, или ћутањем допустио стварање једног болесног, изопаченог друштва, у коме дете може да буде вучено на било какав политички скуп, у коме дете може да се осети пожељним да своју невиност, своју простодушност и своју наивност подари жвалавом, ћелавом дегенерику, у коме дете нема система вредности, у коме је за дете пожељно бити криминалац или курва, у коме смо се толико отуђили и (егзистенцијалним) јадом забавили да за оно једино шта у нашим животима вреди и због чега наши животи вреде немамо времена, снаге и стрпљења – а то су деца, наша или туђа свеједно, јер она треба да наследе овај „врли свет“ од нас – немаммо времена, стрпљења и пажње.

И онда ћемо откукати неко време, кад нам се догоди нека Тијана, уздисати „страшно! сироти људи!“ за родитеље неке Тијане… све до момента док ђаво не закуца на наша врата. А онда ће бити прекасно. Јер смо били себични, незаинтересовани и зли. И тражили кривца у анђелу.


Фото: Facebook

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *