ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

(август 2010.)

Потражио сам је руком по кревету, не отварајући очи.
Кревет је на њеној страни био свеже топао, али Јелене није било у њему.

Соба је заударала на зној и семе.
Можда је отишла. Искористила ме и одбацила„, прође ми кроз главу и изнуди крмељави осмех.

Устао сам, отворио прозор, и пошао у купатило.

Јелена је седела на шољи.

Излази, хоћу да пишким.
Па пишки, шта ти ја сметам – осмехнуо сам се колико ми је дозволила њена влажност улепљена по лицу.
Не могу да пишким кад си ту.
Зашто?
Стидим се.
Немој. Ево, можемо да пишкимо заједно. Рашири ноге – клекао сам испред ње и умувао се до шоље.
Ти си луд!
Ех, да сам добијао по динар кад год су ми то рекли

Не могу да кажем да сам Јелену добро познавао у моменту кад смо се бацили на гужвање постељине. Истини за вољу, никад нисам ни успео да је упознам. У мом животу се створила изненада, ниодкуда, и баш тако изненада, и у нигде, нестала. Била је то класична „фатална привлачност“, а то не може да траје дуго.

Формално, упознао нас је заједнички познаник. Неформално, изгледа да је само јак осећај стеге друштвених правила спречио животињски секс пред званицама на пријему једне велике политичке странке, оног момента кад смо се спазили. Да, обоје смо били фантастично уздржани, али су нас очи одавале. Добро, мене је одавало још нешто.

Неко време смо водили углађену конверзацију у друштву у коме нас је свако мало неко прекидао. Оног момента, када смо остали сами, кокетно ме је упитала:

О чему размишљате?
О јунаку једног романа, који је скупљао стидне длачице жена с којима је спавао – одговорих с безобразним осмехом.
Од мене се онда не би овајдио – закикотала се, гледајући ме у очи.

Наравно, од тог момента нисам размишљао ни о пријему, ни о званицама, ни о домаћинима.

Јелена јесте. Уз тек пристојан поздрав, недуго пошто је упалила фитиљ, отишла је, а на моју понуду вечере, што би повлачило и њен број телефона, одговорила само осмехом.

Други пут смо се видели тек неколико месеци касније, у летњем кафићу на Ади. Са мном се поздравила као да смо стари знанци, издижући се на прсте и пољубивши ме у образ, онако топло, пуно.

Нисам баш мислио да овде ручамо, али, боље ишта него ништа – алудирао сам на „онај“ позив на ручак.
Само се грлено насмејала.

Дуго смо причали, јели неку бљутаву пицу, и пили сасвим солидно вино.

Овако добру храну немам код куће, али, имам одлично вино.
Ако бих дошла код тебе у стан, мислим да ме ни храна ни вино не би занимали.

Истина, ни вино ни храна нису је занимали, ни једном.
А онда ми је једног дана само рекла:

Идем сутра на море.

И никад је више нисам видео.

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

2 thoughts on “ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *