KAD LIŠĆE POSTANE POKROV ZEMLJI

 

Kad lišće postane pokrov zemlji,

doći ćeš meni, s flašom vina,

da nazdravimo onom što je moglo biti.

Istinu ćemo pred sobom kriti

uz gutljaj vina, boli tišina.

 

I naša srca, k’o vinograde,

prekriće žuti zaborav, tmina.

Nazdravićemo. Sebi, jer platili smo ceh.

Čaša o čašu, tek ovlaš osmeh,

po gorkoj duši kap slatkog vina.

 

Još jedan osmeh, kao dva stranca.

Što nije moglo? Gde smo to pali?

Usne će piti, zboriće duše. Osuda.

Do kad je ljubav, od kad zabluda?

Zar malo šansi sebi smo dali?

 

I kad poslednja kaplja isteče,

u kraju oka tek suza jedna.

Reči sad nema. Vino bi reklo, zaludu.

Inat je rek’o svoju presudu,

a srca slaba, nada bezvredna.

 

Ta naša srca, k’o vinograde,

prekriće potom uteha bela.

Smrznuta srca. I bol je sleđen, k’o reka.

U ledu, negde, sakriven čeka

pupoljak nade. I sreća cela.

 

I mlado vino, i mlada ljubav.

Toj novoj čaši gutljaj tek sledi.

Oprezno. Ranjeno srce strahovi guše.

Negde duboko, u kraju duše,

ljubav velika tužno izbledi.

 


Sa ovom pesmom učestvovao sam na konkursu Vinarije „Mačkov podrum“ 2017.

 

Facebook Comments
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *