КАД ЛИШЋЕ ПОСТАНЕ ПОКРОВ ЗЕМЉИ

 

Кад лишће постане покров земљи,

доћи ћеш мени, с флашом вина,

да наздравимо оном што је могло бити.

Истину ћемо пред собом крити

уз гутљај вина, боли тишина.

 

И наша срца, к’о винограде,

прекриће жути заборав, тмина.

Наздравићемо. Себи, јер платили смо цех.

Чаша о чашу, тек овлаш осмех,

по горкој души кап слатког вина.

 

Још један осмех, као два странца.

Што није могло? Где смо то пали?

Усне ће пити, збориће душе. Осуда.

До кад је љубав, од кад заблуда?

Зар мало шанси себи смо дали?

 

И кад последња капља истече,

у крају ока тек суза једна.

Речи сад нема. Вино би рекло, залуду.

Инат је рек’о своју пресуду,

а срца слаба, нада безвредна.

 

Та наша срца, к’о винограде,

прекриће потом утеха бела.

Смрзнута срца. И бол је слеђен, к’о река.

У леду, негде, сакривен чека

пупољак наде. И срећа цела.

 

И младо вино, и млада љубав.

Тој новој чаши гутљај тек следи.

Опрезно. Рањено срце страхови гуше.

Негде дубоко, у крају душе,

љубав велика тужно избледи.

 


Са овом песмом учествовао сам на конкурсу Винарије „Мачков подрум“ 2017.

 

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *