KAKO PREBITI NOVINARA?

 

Napad na novinara je – nedopustiv. Posebno fizički napad, ali i svaki drugi napad, na predstavnika profesije koja se opisuje kao „pas čuvar demokratije“ je, po prirodi stvari, pokušaj da se suzbije pravo na informisanje i na različitost mišljenja. Po potpuno istim kriterijumima treba tetirati svako proganjanje medija ili medijskih radnika.

Velimir Ilić šutira novinara

Velimir Ilić šutira novinara

I ne dešavaju se napadi na novinare i proganjanja medija samo u poludivljim, polukolonijalnim, promafijaškim državama sa nikakvim ili slabim demokratskim sistemom. Naprotiv, nedavno smo bili svedoci napada na novinare u SAD i Holandiji. Ipak, oni su u stabilnim demokratijama izuzetak, momenat kada decenijama izgrađivani sigurnosni ventil popusti i dopusti nasilju, primitivizmu i bahatosti, od kog nisu izlečena ni najmodernija i najsavremenija društva – da ispliva.

Napadi na novinare, kao i sve druge vrste proganjanja medija u Rusiji i drugim državama bivšeg SSSR, pa čak i celog Istočnog bloka, a posebno u balkanskim polukolonijalnim patrljcima nastalim raspadom SFRJ, međutim, nisu izuzetak. Oni su standard, pravilo, deo komunikacionog manira, čak „folklora“: kao takvo, nasilje je postalo malte ne deo ličnosti, obrazac ponašanja grupa, nešto sasvim „normalno“ u svakodnevnom životu, i njime ne manipuliše samo vlast, već u skoro podjednakoj meri i oni koji bi se rado vlasti dočepali.

Vaši i naši

Vaši i naši

Postoje, naravno, razlike u nijansama, stepenu brutalnosti, nivou bahatosti i primitivizma: kod nekih političkih grupacija nasilje je uvijeno u šareni papir i oblande, kod drugih je uočljivo, ortodoksno, sirovo i bez ambicije da se skriva – ali je svima zajedničko da se, sprovođenjem različitih formi nasilja i pritisaka nad medijima i novinarima formira ili izmeni medijska slika. Sve je to samo mnogo vidljivije kada vlast – najčešće kriminalizovana politička oligarhija sklona diktaturi – komunicira sa stanovništvom. U zemljama (ovde namerno ne upotrebljavam termin „državama“), u kojima je nasilje manir – nasilja niko nije pošteđen, i njegova primena raste proporcionalno društvenom uticaju onih na koje se primenjuje. Potpuno je drugo – ali ne i zanemarivo – pitanje, što neki napadi izazivaju bar saosećanje u javnosti, a drugi „navijanje“ u stilu „tako im i treba“. Tu je stvar do percepcije pojedinih medija i svojevrsnog „delegiranja“ kazne zbog loše i nepravične uređivačke politike, s medija na njegove uposlenike.

Propaganda instalirana u medije

Propaganda instalirana u medije

Ovde treba imati u vidu da je fizičko i psihičko nasilje prema novinarima, odnosno proganjanje medija, samo jedna noga nasilničkog grmalja, kojom diktatorski ili diktaturi skloni režimi (ili oni koji bi to da postanu) stoje na vratu demokratije. Druga noga je propagandna mašinerija instalirana u odoru medija i novinara, koji su u narodu dobili epitet „podobni“ (mediji i novinari), iako po svojoj suštini, školskom opisu, u stvari nemaju ni jednu od karakteristika medija i novinara, već propagandnih sredstava i propagandista.

Dok smo s početka devedesetih u Srbiji, na primer, imali primitivni, ili bolje rečeno jednostavni bunt protiv medijskog sistema koji je, gotovo bez izuzetaka, bio u sluganjskom odnosu prema vladajućoj grupaciji (iako to sada, s ove tačke gledišta, izgleda sasvim benigno), sada su se stvari iskomplikovale. Da, bilo je i tada pretnji i pritisaka. I sam se sećam upada Arkana sa ekipom u redakciju „Novosti plus“ 1990. Ipak, to su bili drastični izuzeci. Sada je drugačije. Logika „ako nisi s nama, protiv nas si“ deo je „ideološke“ baze nesposobnih, nečasnih, neznalica i nedobronamernih: da bi se ta slika celog društva i politike zadržala, izveden je „pakleni plan“ s promovisanjem propagande u poželjno novinarstvo i „novinara“ za kvalitetne medijske poslenike, a žigosanjem novinarstva kao nečeg zlog i opasnog za državu, naciju i njenog bezmalo savršenog, veoma dobronamernog i sposobnog Vođu.

Milan Pantić

Milan Pantić

Slučajevi nasilja nad novinarima i medijima u Srbiji su svakodnevni. I traju bezmalo tri decenije. Samo je kolega Nebojša Vuković u knjizi „Nebeska redakcija“ pobrojao 19 nerešenih ili neobjašnjenih slučajeva ubistava novinara u Srbiji. Slučajeve udaranja, psovanja, pretnji, proganjanja… niko nikad nije sabrao. Svaki poziv u nevreme, „sugestija“ u profesionalnim detaljima, često čak i zahtev za autorizacijom – su pritisak.

Ali, policija sve te znane i neznane slučajeve nije rešila. Jer je, na žalost, nerešavanje takvih slučajeva deo plana da se novinarstvo kao profesija uruši, a ljudi destimulišu da se bave novinarstvom. Najviši nosioci vlasti su godinama već gluvi i nemi zbog toga, a ako se i oglase, to su deklarativne, uopštene i neiskrene izjave bez ikakvog konkretnog efekta. Ako, naravno, i sami ne naprave kakav gaf, poput tadašnjeg ministra odbrane Bratislava Gašića, koji je doduše, posle izrazito jakog pritiska javnosti smenjen zbog toga što „voli novinarke koje lako kleknu„, ali je kasnije i nagrađen postavljenjem za direktora BIA.

Poznati su nerešeni slučajevi (samo)ubistva Dade Vujasinović, ubistava Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, bombe na prozoru stana Dejana Anastasijevića… Samo poslednjih meseci, primenjena je sila prema novinarima koji su pratili inauguraciju predsednika Vučića,  novinarki „Krika“ je obijen stan, druga novinarka je praćena, dopisniku „Novosti“ je prećeno, kao i još nekolicini kolega iz drugih medija („Magločistaču“ čak klanjem), nekoliko novinara dobilo je „ćušku“, mnogi su otpušteni, a posebno „zaslužni“ ne mogu da nađu posao.  Od 1. januara prijavljena su četiri fizička napada na novinare, jedan na njihovu imovinu, 14 verbalnih pretnji, i 29 pritisaka na predstavnike medija – podaci su Tužilaštva.

Stvar se, međutim, zakuvala tek kada su, juče, tokom protesta „Dveri“, kako je saopštio „Pink“, fizički napadnute dve novinarke TV „Pink“ ispred zgrade privatne televizije Željka Mitrovića. U osudi napada na dve novinarke izređali su se stranke vladajuće koalicije (do sada vrlo šture čak i u mnogo drastičnijim situacijama), brojni predstavnici srodnih medija (do te mere da je neukusno), pa i najviši predsavnici izvršne vlasti na nivou ministara (kao nikada do sada, i prilično neuobičajeno). Napad su osudile i vodeće opozicione ličnosti, kao i oba novinarska udruženja (UNS i NUNS).

Snimak incidenta pred TV Pink (prilog Blic TV)

Da još jednom budemo načisto: Napad na novinara je – nedopustiv. I tu nema „ali“. Nema „objašnjenja“ i „obrazloženja“ da neki rade i izveštavaju „ovako i onako“. Nema „režimskih“ i „opozicionih“, nema podobnih i nepodobnih. U uređenim društvima, kakvima Srbija teži, razvijaju se drugi metodi kojima se „kažnjava“ nenovinarstvo, pristrasno i navijačko novinarstvo, propaganda. To nije i ne sme da bude fizičko nasilje. Nikada. Ni pod kakvim izgovorom.

 

Na tome insistiram, da ne bi bilo zabune zbog redova koji slede. Ili kakvog pogrešnog razumevanja. E sada, hajde da se pozabavimo time kako je do jučerašnjeg nasilja došlo i nad kime, i ko bi sve, osim organizatora protesta za propuste u obezbeđenju, mogao da bude kriv.

Tvit G. Uzelac posle prebijanja

Tvit G. Uzelac posle prebijanja

Najpre, šta će novinarke „Pinka“ napolju, u masi koja je došla da izrazi protest zbog uređivačke politike ove izrazito tabloidne i vladajućoj stranci slugaranjske TV stanice? Uzimaju izjave? Deset metara dalje, u sigurnosti brojnog privatnog obezbeđenja, ne čuju pokliče? Išle su same da provociraju demonstante? Ili ih je neko poslao među „bundžije“, svestan, ili „mogavši da bude svestan“, da bi moglo da dođe do incidenta? Da se razumemo, ovo pitam isključivo sa pozicije dugogodišnjeg urednika i pokušavajući da razumem novinarsku svrhu.

Za to vreme, okružen obezbeđenjem, vlasnik „Pinka“ kao na pijaci, svađa se sa demonstrantima. Na jednu njihovu, tri njegove. Ozvučenje, pa da se objasnimo. U najmanju ruku, meni to izgleda kao provociranje. Nezadovoljna masa, koju Mitrović dodatno čini besnom. Uz novinare i snimatelje puštene u masu. Kao da se „čekao“ incident. Nova rijaliti ideja? Ni to nije nemoguće. Posebno ako se ima u vidu brzina, u subotu popodne, kojom su se u studiju „Pinka“ potom okupili svi koji će biranim rečima osuditi „fašističke napade“.

Demonstanti i Ž. Mitrović, koji provocira

Demonstanti i Ž. Mitrović, koji provocira

Novinar, po prirodi profesije, rizikuje i stavlja glavu u torbu. To dođe kao opis posla. Baš zato ga treba zaštititi. A ta zaštita treba da krene iz same redakcije. Jer, ništa nije bezazlezno. Kao mladom novinaru pretili su mi neki penzionisani oficiri, koji su bez glasanja preuzeli „vlast“ u jednoj beogradskoj stambenoj zgradi, pa sam ih nazvao „vojna hunta“; srećom, otišlo je u pravom pravcu, na sud, gde su naravno izgubili; ipak, nije mi bilo svejedno, i mnogo mi je značila podrška urednika i redakcije. Nešto kasnije, popio sam prve batine, iako uredno označen i legitimisan, na devetomartovskim demonstracijama: policajac me je izudarao pendrekom po bubrezima, na pravdi Boga; neko vreme je bilo krvi u mokraći, pa je prestalo. I tako redom, do dana današnjih, kada sam, dok sam kritikovao vlast DS, dobijao upozorenja da ne bi trebalo tako da pišem jer bi moglo „svašta da se desi“, ili sad, kad kritikujem vlast SNS, kada dobijam isti tekst, drugim glasom.

Poenta je – šta god radili i kako god radili, novinare niko ne sme da bije, preti im ili na bilo koji način ih ugrožava. Postoji demanti, postoji Savet za štampu, postoji sud – sve su to načini da se neko zaštiti od novinarske greške ili zle namere. A u krajnjoj liniji, postoji i institut demontaže jednog bolesnog, neprirodnog političkog sistema poremećenih vrednosti, sklepanog da bi omogućio nesmetano bogaćenje političarskoj kasti i tajkunima. Jer je nasilje u srži sistema. Novinarstvo i mediji su samo kolateralna šteta.


Foto: tanjug.rs, beta.rs, politika.rs, kurir.rs, karikatura: D. Petričić

Facebook Comments
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *