КО ДА МИ ОТМЕ… КОСОВО?

 

Гледам и очима не верујем, како представници неких држава у Савету безбедности антитезом доказују тезу, и како потоњим поступком своје државе (признање „независности“ Косова) оправдавају претходни (декларацију тзв. Скупштине Косова о независности).

Гледам последње трзаје међународног правног поретка, озбиљно начетог још крајем прошлог века, и размишљам какве би последице тога могле да буду у перспективи. И нисам спокојан, јер, ипак сам из историје успео нешто да научим.

Гледам представнике држава у које смо се до јуче клели, и држали их за синоним светске правичности, како – и не трепнувши – понижавају Србију, приопћавајући њеном (демократском) председнику ствари, које пас с маслом појео не би, а све с оном надменошћу, која одликује силеџије на измаку снага, у стилу „ви још не знате зашто је то и колико добро за вас“.

Гледам, и мислим се – да ли је могуће да бар мало не осећају стид?

Веле, признаће Косово, зато што су преговори о статусу пропали. По страни логика: ако преговори о статусу који тражи мањина пропадну, ваљда се поштује став већине. Сећа ли се ико, да ли су преговори о Косову икада и стварно вођени? Па и ови најновији „сусрети“ били су про форме, јер је једној страни унапред речено да им независност „не гине“ чак и ако буду некооперативни.

Признаће, веле, Косово, јер је тамо Милошевићев режим извршио етничко чишћење над Албанцима. Ако је то критеријум, шта ћемо са етничким чишћењем, које су косметски Албанци спроводили над Србима у време окупације (1941.-1945.), за време Титовог режима (1945. – 1990.) и током привремене администрације УН (1999.-2008.)? Албанци протерани са огњишта у време бомбардовања вратили су се после десетак дана од егзодуса. Срби протерани са огњишта после уласка снага УН, које су требало да им гарантују безбедност, још се нису вратили.

Признаће Косово јер ће тиме, веле, „решити проблем“. За њих је парчање суверене државе – решавање проблема. Забога, Европо! Покушали сте тако са Хитлером, дали му Чехословачку на тањиру, зар сте заборавили на шта је то изашло?

Признаће Косово, будући да то гарантује мир и стабилност региона. Надгледана независност, коју промовишу као генијалну идеју Мартија Ахтисарија и безмало савршено решење за Космет, у пракси се неће много разликовати од стања успостављеног 1999. године, када је држава Србија престала да врши било какву, макар и симболичну власт, и да има било какво, макар и симболично присуство на Косову и Метохији. И, зашто нису успостављени мир и стабилност, него је до дана данашњег Косово извор нестабилности?

Признаће Косово, а заузврат Србији нуде „награду“ у виду „европске перспективе“. Зар Србија и са Косовом, и пре свих ових догађаја, није имала „европску перспективу“? Није ли лицемерно, уосталом, нудити „европску перспективу“ држави, која се за то јасно определила још 2000. године, хвалити њен „демократски режим“, али је ипак притом кажњавати, понижавати и денунцирати?

Шиптари се на Космету још нису честито ни отрезнили од сепаратистичког славља, а стигла су прва признања „независне државе“. Нека очекивана (Америка, Албанија), нека без икакве тежине (марионетски режим Авганистана), нека, бога ми, ипак дубоко разочаравајућа (Француска).

Какву реакцију те државе очекују од Србије?

Ако се сетимо брзог повлачења тужби против држава чланица НАТО, које су нас бомбардовале, одмах по паду Милошевића, ако се сетимо убрзаног и некритичког враћања тим поводом прекинутих дипломатских односа на пређашњи ниво…онда није ни чудо што те земље нису ни мало забринуте због могуће реакције Србије. Преведено: Београд ће мало да се дури, а кад иовако климави стандард крене низбрдо, пустиће сигнале поверења, а ми ћемо прихватити Србе у своје наручје, као да нам нису ништа учинили, иако ћемо морати да им поставимо бар још неколико нових услова за улазак у срећан европски брак.

Можда ће, стварно, питање виза и студирања по Болоњској декларацији бити Србима важније од националног поноса. Не знам, могуће да сам застарео у схватањма, можда и јесте важније…

Нисам, наравно, очекивао да поводом Косова неко из Београда витла оружјем, из најмање три разлога:

1. Којим оружјем? Наша војска је систематски уништавана у последњој декади.

2. Против кога? Америка плус 27 земаља ЕУ су крупан залогај, чак и за потомке победника са Цера и Кајмачкалана, посебно што су сада већ присутни на нашој територији.

3. С ким? Време националног романтизма је прошло, а позивање на патриотизам постало беспредметно, пошто је исти беспотребно утрошен.

Нисам, дакле, очекивао оружје, али јесам енергију и достојанство: осим претње по ниво дипломатских односа (за које их, сигуран сам, баш брига!), земљама које би признале Косово ваљало је припретити угрожавањем економских интереса. Па, ако су им политичари немудри, лакоми или силеџије, бизнисмени би им помогли да реалније гледају ствари на терену.

А мука ми је тек припала када су, по ко зна који пут, подигнуте оптужнице против косметско-албанских (сада) политичких лидера, а сви знамо да од тога неће бити ништа, и да само излажемо фарси своје правосуђе.

У демолирању Београда и других градова, међутим, нема ни мало достојанства. Људи који на тај начин манифестују свој гнев против држава, које признају независно Косово, у ствари, само им чине услугу, јер им помажу да забашуре недостатак аргумената за растурање Србије, подсећајући тамошње јавно мњење „какви су Срби дивљаци“. Некако би ми било много лакше схватљиво да су ти енергијом и алкохолом напумпани млади људи обукли униформе и пошли на Космет, у комите, у духу најбоље традиције борби за ослобођење тих крајева од Турака, и Војводе Вука. (Упутство за речену децу: ено вам га споменик потпуковнику Војину Поповићу, команданту комита, испред „Паласа“). Овако се осетим некако тужно и без аргумената, кад видим снимке весеља из Приштине, у којој су највећи неред направиле три петарде. Ало, момци: Хашим „Змија“ Тачи седи у Приштини, не крије се у београдским контејнерима!

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *