Коме је ово било у интересу, и због чега?

 

(Фејсбук, 29. децембар 2020, исто: CDM)

 

Покушавам да схватим зашто су нове власти „освежене“ Црне Горе, од свих хитних питања које је ваљало решавати (криминал, корупција, непотизам, привредни проблеми, здравствена ситуација…), одлучиле да по хитној процедури једино решавају питање о коме је, баш зато што је многима представљено као идентитетско – морало да се решава и натенане и екстремно пажљиво.

Биће ово мало дуже, јер ћу настојати да не повредим ни једну страну у Црној Гори (за штабове и стратешке команде у Москви, у Србији и „Српској“ ме није брига), и ово неки неће моћи да прочитају и разумеју ако не оставе по страни страсти, мржње, догме и заблуде.

Дакле…

Закон о слободи вјероисповијести у Црној Гори је припреман неколико година, а на снази ево скоро годину дана. За време важења тог закона, ни једна црква којом из овог или оног разлога газдује СПЦ није претворена у коцкарницу, хотел или свињац, није растављена у саставне делове и изнета у Италију, ни из једног објекта није избачена СПЦ и усељена ЦПЦ… Чему онда толика пресија да се закон експресно мења, у постизборној атмосфери обележеној флоскулама „правда“, „равноправност“, „помирење“, „нијесмо као ДПС“ и слично?

Какво и одакле помирење и дистанцирање од метода ДПС, какво смиривање тензија у држави, може да буде када се једно такво осетљиво питање без потребе решава наврат-нанос, какво очекивање равноправности и стабилности државе може бити када се било које питање решава јасним кршењем Устава?

За одлучивање, владајућој „коалицији коалиција“ (која, подсетићу, на папиру има 41 од 81 посланика парламента, што је „кнап“ већина од 1 довољна за одлучивање у „идеалним условима“) недостајала су два посланика: један је болестан и није ни могао да дође у салу, други је поднео оставку и његов мандат требало је да заузме други кандидат са листе.

У овом потоњем случају, замени посланика, не могу да судим о законитости и уставности, јер нисам видео одлуку којом је Републичка изборна комисија одбила да верификује мандат заменском посланику. Могу само да претпоставим да је у случају незаконитости одлуке РИК морало повести управни спор (такво решење би ми било законски логично) а не игнорисати је.

Оно шта ће свакако изазвати много више од спорења у већ узаврелој атмосфери у Црној Гори је одлучивање одсутног посланика. Тиме је директно прекршен Устав (члан 91. – „Скупштина одлучује већином гласова присутних посланика на сједници којој присуствује више од половине свих посланика“) јер – болесни посланик није присуствовао седници. То што су претходно у Скупштини променили Пословник и њиме допустили одлучивање „онлајн“ није правно мериторно, јер – промена Пословника није промена Устава. Устав је много старији акт од једног подзаконског акта какав је Пословник: за лаике, на врху је Устав, онда Закон који мора да буде у складу са Уставом, па Пословник, који мора да испоштује и Устав и Закон.

 

ПРОЧИТАЈТЕ И: КАКО ЈЕ ЦРНА ГОРА ПРВИ ПУТ ДОБИЛА НЕЗАВИСНОСТ

 

Дакле, јасно је. Устав вели да седници мора да присуствује већина посланика, не постоји законско решење које „присуство онлајн“ верификује као присуство, шта год да је усвојено у таквим околностима не може да опстане. Чак да такав закон потпише председник државе, Уставни суд је дужан да то обори. А председник државе је по Уставу обавезан да не потпише закон којим се крши Устав.

На несрећу, председник државе је Мило Ђукановић, и та чињеница ће умногоме опредељивати став људи према ономе шта је он дужан да учини. И сама та чињеница може да изазове нове проблеме и поделе, у већ загрејаном друштву узаврелих страсти и динарске емотивности и експлозивности то може да буде и опасно, а то једноставно тако мора да се уради. Односно, гледајте то поједностављено: да је Небојша Вучинић председник, и да ће му се таман осушити рука ако не потпише неуставно донет закон о било чему, Н.В. би морао да га не потпише.

И да се вратим на почетак. Чему журба око нечега што досад није направило штету и по чему никад и није поступљено до краја? Чему журба кад је било важнијих и пречих тема, а питање које је изазвало толике поделе у старту, морало је да се решава са огромном пажњом баш због подела и смиривања страсти? Чему журба у ситуацији дубоке подељености и политичке затегнутости, до директног кршења Устава, који сада Ђукановић мора да брани, а они који су против њега у старту ће то доживети као напад на себе, и тековине изборне победе, а не као одбрану Устава и државе?

Коме је ово било у интересу, и због чега?

Можда, ако промислимо, одговори све објасне.

Можда нам се одговори и не допадну.

Али, мени се најпре не допада расплет, који ми се и какав ми се чини посве вероватан и логичан.

 


Фото: novosti.rs, pcnen.com

Линк ка оригиналу CDM

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *