ЛЕТЕТИ, ЛЕПО ЈЕ ЛЕТЕТИ…

 

Свој први лет „каравелом“, и први лет авионом уопште, обележио сам „заливањем“ носног точка, на стајанци подгоричког аеродрома. „Каравеле“ се и не сећам честито, сем мотива народних ношњи „народа и народности социјалистичке Југославије“ као ентеријера. Кажу да кад се мала деца попишке на неки објекат, објекат порасте: и заиста, убрзо су у флоту ЈАТ-а стигле „деветке“

„Каравела“



Први лет „деветком“ памтим и по првом присуству у кокпиту. Додуше, „прошверцовао“ сам се уз оца, коме су у ствари пилоти хтели да учине част, али – броји се чињеница да сам остао опседнут прекидачима и лампицама. Схватате колико је то било фасцинантно?

Ипак, боље памтим последњи лет „деветком“, неке 2002, из „Франкфурта на Мајци“ (копирајт Љуба Мољац), када сам ошацовао и да су степенице чувеног „задњег улаза“ овог аероплана причвршћене, уместо шрафом, обичном жицом уврнутом „мотоцанглама“. Нити је клима радила како треба, нити су хорде гастоса биле пријатно друштво, али су зато лење, надрндане, ружне и маторе стјуардесе (од којих једна јако ниска, са трауматичном фацом ротвајлера) помогле да се ко зна који пут закунем да у ЈАТ не улазим

ДЦ-9

                                         

Реално, како сам ушао у године да чешће путујем авионом, и избор авиокомпанија је постао већи. Неко време ми је била омиљена „Луфтханза“. У ствари, бејаше ми право задовољство (а то и дан данас радим) да особље и на аеродрому и у аероплану излуђујем називајући компанију „Луфтвафе“. А онда се они поломе да ми објашњавају.

„Луфтвафе“ ме је, једне године, враћао „ербасом“ из Америке. Како ме је до речене „боингом“ возила „Делта“, тад је настала моја фиксација да је „боинг“ удобнији од „ербаса“. На страну што направих скандал обећавајући некој глупавој Амерки да ћу јој ископати очи ако не усправи наслон, па су ме сви гледали к`о терористу. Шта ћу кад ни у нормалним околностима немам ди да турим ове краке, а вазда сам био гоља да себи пазарим какву „бизмиз“ класу.

„Боинг“ 727-200

                                           

Кад сам код „боинга“, признајем, један сам од оних који жали за 727-200. Њиме сам се последњи пут возио 1999. до Бакуа, баш у време оног чувеног помрачења Сунца, које нас је буквално пратило од BEG до GYD. И био сам баш тужан када се неки „генијалац“ досетио да остатак ЈАТ-ове флоте 727-ица исече у „старо гвожђе, акумулатори, купујемо“.

Срећом, „десетке“ нису доживеле ту судбину, иако је мој први и последњи лет том дамом из ЈАТ-ове флоте то наговештавао. Атлантик је тад био недостижан за прелет, па је Босфор био права мера. Већ офуцани ДЦ-10 је одрадио један од својих последњих летова за ЈАТ као чартер до Бодрума.

ДЦ-10

 

Што је негде и логично, кад је ЈАТ-ова флота у питању, највише сам летео 737-300. Ничим ме није привлачио, ничим посебним обележио летење… И можда баш зато, тај аероплан третирам као „ништа посебно“ у свом летном искуству.

За разлику од 737-300, онај 737 са ознаком 900 делује заиста импресивно. И опет, мени лепше од „парњака“ из „ербаса“, 321.
Но добро, надам се да ће „Ер Србија“ са овим новим „ербасима“ 320, да ми разбије то предубеђење. А они по капацитету бар делују као стари 727.

АТР-72

 

Судбина 727 је била лепа тема за 45-минутни разговор са стјуартом АТР-72, током лета од Подгорице до Београда. Човек ми је признао да је плакао за њима. Разумем га. Ни ја нисам могао да гледам умирање свог „опела“ у центру за рециклажу у Макишу, кад сам га продао, издао, изневерио и заменио за овај жабарски крш.

Кад поменух АТР, летео сам њиме на промотивном лету 1990, ка Сарајеву, када га је ЈАТ уводио у флоту. Моделом АТР-42. Сећам се, питао сам мукицу стјуардесу, кад сам улазио, „сте ви сигурни да овај вентилатор може да узлети“. А онда се тај авиончић, наоко играчка попут оних америчких „аутобуса са крилима“, показао веома добро, упркос оном осећају, као да ти је неко привезао два фена за косу с обе стране главе и пустио на најбрже.

Тада је један од колега потезао маневарску ручну гранату усред АТР-а, правећи се, ваљда, паметан. Наравно, авиону ништа није било, а ни новинарима: текуће послужење одрадило је свој део посла.

„ембраер 195“

                                             

Да сам и ја био неваљао у аероплану, доказивао сам више пута.

У једном „фокеру“, „Монтенегро ерлајнза“, убеђивао сам сапутника да је то последњи из те серије, који се још није срушио. По лицима неких путника приметио сам да им моје констатације баш и не пријају.
Поменух „Монтенегро“, па да поменем и „ембраер 195“, један од најлепших и најкомфорнијих малих авиона. Ту сам, као успут, причао сапутнику да ћемо морати да слетимо на труп јер точкови не могу да се извуку. Наравно, све то је била прича за женетину иза, која је цео лет провела блеблећући и све нас смарала како се плаши.
На већ поменутом лету ка Америци, а бејаше то неколико месеци после 11.септембра, колега и ја смо се на српском зезали како ће бити „меко слетање“ (мислећи на Сирс тауер). Радозналим Америма, када сам им превео, није било тако смешно. Нико их није терао да запиткују, зар не? А и стјуардесе до Чикага су нас чудно гледале...

Фото: jat.com, montenegroairlines.com

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *