ЛЕТОВАЊЕ У ЈАКОБСФЕЛДУ

Србија је лепа земља. Прелепа, заиста. Толико тога крије, да је један живот мало да се све открије. И туга је што је то, у већини својих аспеката, запостављено. Ко је крив? Народ, политичари, туристички радници? Вероватно свако у одређеном проценту. Али сада нећу о томе.

Морам и ја да прозборим које слово, везано за идеју премијера, да се личним пореским олакшицама стимулише домаће становништво да одмор проводи у Србији. На први поглед, бесмислене популистичке идеје, налик оној о каналу Морава – Солун. Иако је, одмах после те изјаве о пореским олакшицама, дата она да ће „стимулативне ваучере“, у ствари, добити најсиромашнији, па се посредно закључује да се одустало од идеје о пореским олакшицама, ја ћу се задржати на њима. Јер, ваучер помоћи најсиромашнијима је још бесмисленија идеја од претходне, будући да је износ реда величине једног дана боравка негде, а најсиромашнији по дефиницији и немају новца да оду било где, макар и на тај други дан.

Идеја да се грађанима који „летују у Србији“ дају ваучери, којима ће моћи да плате део пореза је, по мом мишљењу, најпре – неуставна. Устав је јасан oко опште обавеза плаћања пореза и других дажбина. Различите пореске скале и олакшице немају везе са стављањем појединих обвезника у повлашћен положај, чак и када је сама та радња у ствари плод „уцене“: Устав вели да је забрањена свака дискриминација. Обашка, зашто су онда порески оштећени они грађани Србије, који немају новца за одмор?

Тиме би била угрожена и уставом гарантована слобода кретања. Тај пројекат личи на оно плаћање „излазне таксе“, сетиће се старији, само што сада онај ко не изађе из земље технички добија одређен новац, а они који излазе посредно плаћају.

Надаље, идеја је и незаконита, јер нарушава једнак положај на тржишту: Упркос јасном правном опредељењу, нема слободне конкуренције: шта је са оним да сви имају једнак положај на тржишту? Тачније, кориснику услуга ни на који начин не сме да се намеће одређено решење, одлуку о коришћењу (сад конкретно: туристичке) услуге мора да донесе сам корисник, искључиво по економским параметрима и сопственим жељама и потребама.

Идеја је и неморална, јер ни у једном момету до сада ова власт, а то нису чиниле ни претходне, није осудила бахаћење својих партијских чланова, запослених у државним органима (дакле, оних који плате примају од пореза), по разним егзотичним дестинацијама, нити стала на пут ненормално великим и непотребним „делегацијама“ на разним иностраним путовањима, и слично.

Усвајањем овог шта Вучић предлаже, у повољнији положај би се ставили они корисници услуге који имају новац, дакле, потпуно обрнуто интенцији развоја туризма – не би се дале пореске (и друге) олакшице фирмама које се на различите начине баве домаћим туризмом (као што су то ономад Турци урадили), већ би се нелојално грађани „терали“ да остављају новац у Србији.

А како би то изгледало у пракси?

Узмимо за пример овде поменуту Турску: пакет аранжман 14 дана (авион, хотел са 4 звездице, трансфери, ол инклузив) кошта око 2.000 евра у просеку, за двоје одраслих и двоје деце (извор: www.1atravel.rs) . Ол инклузив подразумева да поред три редовна оброка имате још „милион“ додатних – касни доручак, ужина, сладолед, гезлеме, миднајт суп… као и неограничено домаће пиће, лежаљке и сунцобране, чак и пешкире за плажу. У цену улазе разни спортови, базени, мини аква паркови, целодневна анимација, анимација деце, вечерњи програм… Као и разне локалне таксе. И трансфери на релацији аеродром у Турској – жељени хотел. Екстра се плаћа само осигурање (по жељи) и превоз од стана до аеродрома у Београду и са њега. У оквиру те цене, само авионске карте и аеродромске таксе (које плаћају сва четири путника) су око 1.000 евра (карта је ове сезоне била 199, такса 59 евра по путнику, управо због уцењивачког става Министарства, Директората и „Ер Србије“), тако да отприлике пансион дан у хотелу за те четири особе изађе укупно око 70 евра. То, наравно, хипотетички, јер није могуће одвојити делове пакет аранжмана.

У било ком хотелу на Златибору, рецимо, само дневни полупансион за две одрасле особе и двоје деце кошта око 70 – 180 евра. Трећи оброк, „грицкалице“, сво пиће, плажни мобилијар, забава… све плаћате обашка. Неке друге дестинације (Тара – 60-ак евра, Сребрно језеро, Врњачка бања…) су нешто јефтиније, али је и услуга прогресивно лошија. Неке су и скупље (Копаоник, нпр, или Бор – хтл „Језеро“, 100 евра, Аранђеловац – око 200 евра дневно уз велнес програме…), али услуга није толико боља да то буде адекватно цени. Приватни смештај је унеколико, али не значајније, јефтинији за породице са децом (јесте за одрасле само), и притом већина приватника не издаје фискалне рачуне. У ствари, већина домаће туристичке понуде по свом квалитету и садржају далеко заостаје за иностранством, док по ценама неконкурентно често прелази туристички капацитет сличног квалитета у некој суседној или држави где наши туристи радо иду. Уза све огроман број туристичких атракција у Србији је безмало немогуће обићи, јер нема квалитетног прилаза, смештаја, ресторана, водича…

Као што видимо, цене смештаја и оброка су или „ту негде“ или су у Србији лошије у односу на исти квалитет у иностранству. Де факто, штеди се само на превозу. Да се вратимо примеру Турска – Златибор. По овој математици, а да узмемо доњу цену златиборског хотела, разлика која може да „преломи“ је практично једино у цени превоза. У просеку је цена аутобуске карте за око четири сата вожње до Златибора – око 1.500 динара. За 4 седеће особе, то је 6.000 динара. 50 евра.

Е сад, претпоставимо да једно домаћинство у Србији годишње плати 50.000 динара пореза. Нека „туристичка олакшица“, претпоставимо и то, буде 10% – 5.000. Испада, да за ту пореску „олакшицу“ неко ко летује у Србији само добија гратис аутобуску карту. Може ли на разлику трошкова између полупансиона и ол инклузива да четворочлана породица за 14 дана потроши 1.000 евра? Наравно, тешко, јер неће конзумирати ствари опуштено и неограничено, већ ће у том делу врло штедети. Али ако би куповали све оно шта им ол инклузив у (нпр.) Турској даје, врло лако би достигли ту цену или би јој се приближили толико да је мера избора услуге – „малтретирање“.

Није проблем превоза, међутим, нешто преко чега треба олако прећи. Већина друмова (или пруга) у Србији је у очајном стању, гужве су велике, тако да пут ка већини туристичких дестинација, или потенцијалних туристичких дестинација у Србији изгледа као сафари. Који траје болно и неудобно дуго.

Да оставимо по страни саму жељу да се нешто у Србији види и обиђе. Ко год жели да обиђе нешто у Србији, учиниће то и без „летовања“, односно посебног мотива. Да судимо само по економском моменту, који смо горе анализирали. Летовање у Србији или Турској? Турска. Летујеш као господин, и не малтретираш се, а за приближно исте паре, па чак и са пореским олакшицама које би добио.

А шта је држава добила, уз претпоставку да неко одлучи да исти новац да у Србији за, нека буде – исто? Новац је, технички гледано, остао унутар Србије, под претпоставком да власник објекта није странац или домаћи држављанин који из неког разлога износи новац напоље. Мањи је приход од директног пореза држави, али ће та разлика отићи у дириговану потрошњу, па то долази на „нулу“. Нешто више домаће ванпансионске потрошње. И то је то. Премало.

Дакле, математички гледано, идеја са субвенцијама је „појео ћар вајду“.

Шта другачије може да се уради?

Може, рецимо, држава да директно да повластице хотелима (и др. регистрованим смештајним и угоститељским капацитетима) и да их уједно ограничи ценом (и на тај начин привуче туристе), и пропише друге конкретне обавезе и за њих уведе строгу контролу. То су Турци радили развијајући средоземну обалу, уз додатне субвенције за свако ново инфраструктурно грађевинско улагање, плус је држава паралелно градила и развијала саобраћајну мрежу.

Може Србија и да директно субвенционише цену, опет уз одређене услове даваоцу услуге, или да корисницима (домаћим туристима) да, рецимо, попуст за следећу сезону у истом или објекту исте категорије, у истом трајању и истом квалитету услуге, који би се остваривао на основу боравка у актуелној сезони.

Шта год био део те стратегије, корисник пореске и других олакшица из стратегије, под строгом контролом, мора да понуди домаћем туристи – бољи смештај, бољу храну, нижу цену смештаја, попусте за више дана, попусте за породице, попусте за убудуће и сл..), и тако посредно стимулише све да летују у Србији.

Коначно, кад Србија усвоји туристичку стратегију, за туристичко угоститељске капацитете који се добровољно пријаве, држава ради и редовну маркетиншку кампању и слично.

Само ту се види права форма, којом се туристички капацитети дугорочно развијају јер су власници стимулисани да улажу, а истовремено се гости навикавају на ближу, финансијски доступнију и квалитетну туристичку услугу.

Све то, опет, по мом дубоком уверењу, можда може да замени стране „зимске дестинације“, и то само нескијашима, али обилазак знаменитих градова, и посебно летњи одмор на мору, онима који су на море навикли или им здравље то захтева (дакле, не мислим на оне који и данас летују на рекама и језерима, на планинама или у бањама), не може да компензује. Стога, стратегија не сме да буде усмерена као понуда „замене за море“, већ пре свега као „додатни одмор“ (типа, уместо 14, проведите на мору 10-11, а у домаћем туризму још 5-6 дана) или као вансезонски или „сити брејк“ одмор (викенди, пролећни празници и сл).

Коначно, и даље сам уверен да од оријентисања на домаћег „купца“ туристичке услуге нема „селамета“, и да главни правац деловања треба тражити према иностраном, боље платежном госту, уз обавезу да му се заиста понуди нешто за његове паре, а не класична српска превара.