ЉУБАВ И СЛИЧНЕ ВАРКЕ

(јул 2010.)

 

 

Не препознајем себе.

Овако се не понашају ни адолесценти. Односно, ЈА се овако нисам понашао НИ као адолесцент.

Можда због тога што сам још од детињства себе заштитио зидом неосетљивости, не знам. Плашио сам се повређивања и држао јак оклоп према свима који су на било који начин, уласком у мој живот, могли да ме повреде.

Био сам, у ствари, кукавица. Обучен у мачо одело, нарихтан на „дркош“ стил, наоко груб и неосетљив, поносан на чињеницу да „немам суза“… али, кукавица. Никада нисам ударио жену, али сам итекако знао да повредим својим нетолерантним ставом, крупним одлукама донетим напречац, недодиривошћу и неосетљивошћу који су се граничили са садизмом…

Ваљало ми је много година живота да појмим да су, у ствари, нежност, пажња и разумевање прави симбол мушкарца. И да су сузе највећи израз храбрости. Не кукавичлука и слабости. Храбрости.

Ваљало је да и тако самозаштићен, претрпим гомилу удараца, ломова и шокова, да изгубим неке драге људе који су се чудом, упркос мом ставу, увукли у мој живот и постали део њега – да бих у моменту самоотрежњења схватио да ми богомдано време истиче, и да ћу липсати као убоги старац који никада није дозволио да га емоције сасвим обухвате и разоружају, баш онако како се увек дешавало и дешава свим адолесцентима.

Једном сам се већ помирио са судбином да никад нећу изаћи из оклопа. Нисам веровао да постоји такав сценарио.

Онда сам, сасвим неочекивано, срео Њу.

Анђела са душом ђавола, бестидницу у телу девојчице, даму-лептира која се очас претвори у пијану дрољу-гусеницу, рањеног цуретка који се никад није сетио да на време подигне зидове какве сам ја подизао, већ их је себи наметала тек пошто би била повређена.

Она ме је разоружала. Дала ми сврху постојања. Смисао живота – да једном веома добром, а несрећном бићу, помогнем. Да будем ту, као подршка, као искуство, као знање како да склони ту наметнуту љуштуру и открије срце, велико и нежно. Да обоје осетимо љубав, чисту, неограничену.

Коначно сам своје дрвено срце могао да ставим на тацну пред неког, и кажем „изволи“. Јер је најзад имало шта да ме обрадује, нешто да ме слатко заболи, имао сам чему да се радујем, кога једва да чекам, с ким да кујем планове, коме да се надам… Могао сам себи да допустим и луксуз да осећам, и право да будем љубоморан, да покажем чежњу, и жељу, и жудњу, и недостајање, и похоту…

Мом анђелу сломљених крила допала се та игрица. Али, игра, као свака игра, досади. Постане играчка-плачка. Играла се неко време, а онда су јој крила зацелила. И пожелела је да одлети, можда назад међу ђаволе, можда да сад и она сама спаси неког од њих.

Није да нисам могао да претпоставим такав расплет. Сурови реалиста у мени ме је стално подсећао на то. Али, пробуђени заљубљени адолесцент није дозвољавао да о томе мислим као о чему реалном.

Онда сам спознао све оно шта је требало да спознам као адолесцент. И љубомору, и посесивност, и недостајање, и губљење, и сузе, и хистерију, и сломљено срце, и уништену душу, и изгубљен разум, и непознавање лека…

Отишла је. Ја сам остао да као лав у кавезу кружим по нашем стану. Да пребирам по стварима које је заборавила. Да се купам њеним купкама. Да њушкам њене гаћице. Да грлим њен јастук, као њу. Да изнова и изнова листам наше фотографије. Да читам књиге које је волела.

Да се поново затварам.

До неке нове прилике. Мада и даље не верујем у такве сценарије.

 

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *