МАСАКР КОД ГАЛИПОЉА

 

Једна од најкрвавијих битака Првог светског рата била је велика „Галипољска битка“, деветомесечна операција, која је за силе Антанте завршена тешким поразом. Турци је, због града са азијске стране, зову „Битка код Чанакала“ и њену увертиру, поморску битку, славе као велику победу која их је ујединила у одбрани, а успех у копненом окршају доживавају као први стадијум у изградњи модерне и независне Турске.

Антанта је ову операцију замислила као брилијантну брзу акцију која ће Турску избацити из рата, а данас је Галипољска битка симбол лоше организоване и вођене, и понајвише бесмислене војне операције с огромним бројем страдалих на обе стране. Потценили су Турке, знајући за изузетно лоше стање њиховог оружја (чак ни сви војници нису имали пушке) и веома мало муниције. Показало се, ипак, да бој не бије свијетло оружје.

Турски војници на положајима

 

У овој операцији Британци, тачније њихове трупе из Ирске, Аустралије, Новог Зеланда и Индије, као и Французи, покушали су да овладају Галипољским полуострвом и Дарданелима, како би себи омогућили приступ Цариграду. Крајњи циљ био је да се заузму Цариград и Босфор, успостави веза са савезничком Русијом (ради снабдевања житом и нафтом), побољша савезничка позиција на истоку (пре свега, спречити немачки продор до Багдадске железнице) и избаци Турска из рата. Један од циљева био је и ослобађање британских трговачких бродова – укупне носивости око 350.000 бруто регистарских тона – који су остали заробљени у Црном мору.

Мапе подводних препрека – мина у Дарданелима (мапа 1а) и почетних копнених операција (мапа 1б)

 

Колико су догађаји у светској историји испреплетани, најбоље говори податак да је савезничку операцију организовао Винстон Черчил,  тада први лорд британског Адмиралитета, а кључном турском одбраном на простору савезничког другог десанта прославио се Мустафа Кемал-паша, који је неколико година касније постао први председник секуларне Турске и први и једини носилац презимена Ататурк. Командант Британаца био је Јан Стендиш Хамилтон, а турске одбране – немачки генерал Ото Лиман фон Сандерс.

Три команданта: фон Сандерс, Мустафа Кемал-паша и Хамилтон

 

После неуспеха поморске операције, о чему ће мало касније бити речи, борбе су отпочеле 25. априла 1915. године искрцавањем трупа Антанте на два главна и једном споредном правцу, уз два демонстрациона напада, а окончале су се 9. јануара 1916. године потпуним повлачењем осрамоћених и десеткованих инвазионих трупа.

Искрцавање Аустралијанаца и Новозеланђана на „АНЗАК“ плажи

 

Цела битка за Галипоље је позната по тешким губицима на обе стране: скоро половина укупног броја ангажованих војника избачена је из строја. Од 568.000 војника употребљених на страни Антанте и 315.500 на страни Централних сила, укупни губици били су већи од 470.000 људи, од чега је око 130.000 погинуло. Масакр који су припадници Аустралијско-новозеландског корпуса доживели на делу фронта којим је командовао Мустафа Кемал-паша један је од најтежих у Првом светском рату, а по броју жртава близу му је погибија Турака у противнападу 19. маја.

Аустралијско-новозеландски артиљерци

 

При томе, вредно је помена, Мустафа Кемал-паша с почетка располагао је релативно малобројним трупама, које су, после првог савезничког напада, биле у расулу. Добрим маневром, извлачењем и неочекиваним силовитим јуришем „на бајонет“, као и сјајном мотивацијом, успео је не само да поврати положаје већ да непријатељу нанесе тешке и, испоставило се, губитке који су умногоме определили даљи ток битке иако изражени у цифрама нису били највећи. Већ Мустафа Кемал-пашина офанзива 19. маја није била тако успешна за Турке, којих је око 10.000 избачено из строја (насупрот само око 500 војника АНЗАК-а), али је тад неуспех Антанте био на видику и та турска погибија није много променила.

(мапа 2)

Не наређујем вам да нападате. Ја вам наређујем да погинете! За време које прође док ми гинемо, друге трупе и командири ће стићи да заузму наша места! – гласила је команда Мустафе Кемал-паше својим разбијеним војницима, док их је, вештином Живојина Мишића, враћао у борбу и победу.

 

Ни на мору, у „увертири“ чији је циљ био да се унуште утврђења Дарданела,  Антанта није била боље среће. Тако су само 18. марта 1915. пред Чанакалеом, Британци и Французи изгубили трећину флоте.

Поморска битка код Чанакале (Битка на Галипољу), наиме, вођена је између 3. новембра 1914. и 18. марта 1915. године, као својеврсна претходница копненом окршају. У њој је учествовало шест британских и четири француска ратна брода, већина прилично застарели и стога неупотребљиви против савремених морнарица Немачке и Аустро-угарске. Иако формално неколико месеци, битка је фактички трајала само у два наврата по неколико дана, због веома лошег времена. Судбоносни дан био је тај 18. март 1915. године, када су почели напади са савезничких бродова на три појаса турских обалних утврђења. Неколико турских тврђава, на улазу у Дарданеле, претрпеле су тешко бомбардовање, а неке су и уништене. Влада у Истанбулу већ се спремала на бег, очекујући савезнички пробој. Међутим, под водом је остала мрежа подводних мина (видимо на мапи 1а), које су потопиле британске бродове ХМС „Иресистибл“ и ХМС „Оушн“ и француски ратни брод „Буве“. Још три брода су била тешко оштећена, па се остатак флоте повукао, а тиме је остварена и једна од кључних победа за Турке, која им је значајно подигла морал.

Касније се испоставило да је победа Антанти била надомак руке, јер је турска обалска артиљерија била при крају с муницијом, а мине, које је мимо уобичајене шеме, паралелно с обалом, 8. марта поставио малени турски минополагач „Нусрет“ биле последње које су Турци имали.

Искрцавање Француза за Галипољску битку, код Кум Калеа

 

Копнена битка на Галипољу, дакле, почела је нешто више од месец дана после пораза Антанте на мору. Чини се да је практично била исфорсирана поморским поразом, али и надменим британским ставом у односу на Турке, јер у многим аспектима није била ваљано припремљена. Инвазионе снаге окупиле су се код острва Лемнос и почеле искрцавање код Кејп Хелеса (Британци), једној плажи (два километра даље од планираног места) близу залива Сувла (названој АНЗАК плажа, по акрониму Аустралијско-новозеландског армијског корпуса, који се ту искрцавао) и код Кум Калеа (Французи). План је био да АНЗАК први ступи на турско тле и омогући искрцавање Британцима, али, ту се догодила она напред описана кланица у којој се прославио Мустафа Кемал-паша. Неки историчари чак тврде да су Британци били прилично лежерни и испијали чај, док су Аустралијанци и Новозеланђани гинули. Знајући Британце кроз историју, врло могуће, али, такву тврдњу нико није документовао.

Статус кво се онда држао месецима, јер ни савезници нису имали снаге да пробију одбрану, нити су турске трупе могле да Антанту отерају у море. Планирана брза победа Антанте претворила се у рововски рат, дизентерју, пад морала, несташицу хране, воде, војног и медицинског матријала. Турцима је фалила и муниција. Било је крвавих окршаја, посебно током јуна, јула и августа: таквих, да су попуне биле мање од губитака, а долазак нове четири савезничке и чак десет османлијских дивизија није се ни осетио. У међувремену је замењен британски командант, крајем септембра, и чим је Чарлс Монро ступио на дужност, препоручио је прекид операције. То је и учињено, у фазама, до 9. јануара, тајно, ноћу, док су преко дана обављане уобичајене активности, „да се Турци не досете“. Повлачење је изгледа била једина заиста успешна операција Савезника код Галипоља.

Јуриш Аустралијско-новозеландског корпуса (АНЗАК)

 

Посебно је интересантно што је после овог, слободно се може рећи – покоља, део британских трупа повучен у Грчку. Британци – тачније, Ирци – су били у летњим униформама и када су почетком децембра 1915. укључени у прве операције за олакшавање положаја српске војске у повлачењу, многи су ирски војници страдали од зиме. Тада се посебно истакло око 8.000 војника Десете ирске дивизије, који су, заједно са једном дивизијом Француза, покушали да зауставе продор целе бугарске армије, намерне да Србима пресече одступницу и обезбеди пругу ка Цариграду. Нису успели, а изгинула их је скоро половина. Јер, да: Бугарска је у септембру 1915, добрим делом и због очигледног неуспеха Савезника у Дарданелама, потписала споразум и ушла у рат на страни Централних сила.

Турска артиљерија код Чанакала

 

Но, да се вратимо последицама Галипоља. Турцима су у одбрамбеној стратегији помагали немачки војни стручњаци, који су исправно поставили одбрану, а у прилог успеха и чињеница да је 54.000 војника Пете армије било најбоље што је Турска имала. Остатак одбране чиниле су снаге мале борбене вредности и жандармерија, мада су касније довучена појачања била квалитетнија. Као основни разлог пропасти офанзиве Антанте наводи се чињеница да су њене снаге биле махом састављене од добровољаца и резервиста, и да је притом команда била с много грешака, неодлучна, надмена и нестручна.

Рањеници на АНЗАК (Аустралијско-новозеландски армијски корпус) плажи

 

Какав је био епилог битке? Черчил је дао оставку у Адмиралитету и распоређен је на Западни фронт. Славу је доживео тек у време Другог светског рата. Британски премијер Херберт Хенри Асквит (политичар с најдужим стажом на том месту у 20. веку, до 1988.), поднео је оставку такође, као и министар рата лорд Хорацио Кишнер. Аустралијанци и Новозеланђани први пут су се борили под својим заставама и баш те десетине хиљада страдалих помогли су им да изађу из сенке Британског царства. Генерал Ото Лиман фон Сандерс истакао се потом и у Палестинској кампањи, па је преузео турску војску, која је у међувремену већ толико ослабила да је поражена у само недељу дана. Ухапшен је 1919. на Малти по оптужби за ратни злочин, али је после шест месеци ослобођен, повукао се из службе и умро 1929. У биографији Мустафе Кемал-паше битка код Галипоља била је значајна ставка, која му је додатно подигла углед код турског народа. Остало је све тужно сећање на огромне и по ефектима сасвим непотребне жртве.

Споменик жртвама Галипољске кампање

 

*

Иначе, ово није била једина битка код Галипоља, у историји. Прва која је забележена под тим називом одиграла се 1312. године између Срба и Турака. Завршена је потпупном победом Срба, које је водио велики војвода Новак Гребострек.

Турци су, наиме, искористили разоран земљотрес и слабу војску Византије, па су из Мале Азије прешли у Тракију. Византијски цар Андроник Други позвао је у помоћ српског краља Милутина, чијих је 2.000 оклопних коњаника затекло Турке како опседају Галипоље и буквално их масакрирало. Од више од 2.000 Турака, у животу је остало само неколико десетина њих, а убијен је и командант, Халил-паша. Тиме је турска инвазија на Балкан одложена за неколико десетина година, али су Турци остали стална претња Србији, тада јединој озбиљној војној сили у региону.


Фото: Архив Генералштаба турске војске, wikipedia, 24sata.info, telegraf.rs, mojtv.hr, buka.com, povijest.hr, travelmagazine.rs

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

ПОДЕЛИ:

2 thoughts on “МАСАКР КОД ГАЛИПОЉА”

  1. Pa nisu bas „saveznici“ zurili da se sretnu sa Rusima nego su zurili da zauzmu Konstantinopolj pre Rusa, jer su Rusi bili na domak zauzimanja grada. Neki istoricari kazu da je cak i to bio jedan od razloga zasto je u Rusiji organizovana revolucija- da bi sprecili Rusiju u oslobadjanju Konstantinopolja od turske okupacije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *