NE DAO TI BOG AMERIČKU MILOST…

Dok god Sjedinjene Američke Države odlučuju o vojnom napadu na neku suverenu državu, a ne Ujedinjene Nacije, pa šta god da je razlog, ja ću o SAD misliti isto što i o nacističkoj Nemačkoj, a o opravdanosti američke intervencije gdegod – isto što i opravdanosti, recimo, nemačkog napada na Poljsku 1939.

Da budem sasvim jasan: tako bih tretirao (i tretiram!) SVAKU državu koja se na isti način, i sa istom dozom bezobrazluka i drskosti zasnovanoj na vojnoj, ekonomskoj i političkoj premoći, ponaša prema „ostatku sveta“ doživljajući ga kao svoju interesnu sferu različitog stepena „upotrebljivosti“. Sjedinjene Države se ističu po svojoj razmetljivosti, vitlanju najmodernijim naoružanjem, čestim generisanjem krize na istom mestu odakle se kasnije „porodi“ rešenje. Sjedinjene Države „sude i presuđuju“ po celom svetu, ali to ne abolira manje države. Male, kao one koje su od nekad velikih kolonijalnih sila postale iskompleksirani spletkaroški isprdak na rubu politike, poput Britanije, i one zaista geografski male čiji ljudožder na vlasti osvajanjem neke još manje države skreće pažnju svog naroda sa krupnih problema i produžava svoj vek. I te druge države, kopirajući amtricu nasilništva, na isti način, ali sa manjim entuzijazmom „tumača i čuvara svetskog mira“, rade stvari potpuno iste logičke osnove, samo „u komšiluku“.

Elem, uopšte ne ulazeći u razloge zašto (ne)dolazi do neke vojne intervencije, podsećam da je suverenitet i teritorijalni integritet država jedna od osnova funkcionisanja modernog sveta, i da bilo kakvo narušavanje tog bazičnog stuba treba da bude izuzetak u (pravnom terminologijom) krajnjoj nuždi, o kome isključivo, i to na osnovu validnih dokaza i prava napadnute države na odbranu i iznošenje kontra-dokaza, odlučuju Ujedinjene nacije.
U tom smislu snage koje intervenišu moraju da budu multinacionalne, pod komandom i jedinom ingerencijom UN, sa ciljem da upotrebom minimalno potrebne sile spreče dalje dogaađje u državi u kojoj se – utvrđeno – ugrožava ili ruši neki drugi bazični stub funkcionisanja modernog društva.

Sve drugo je, po mom mišljenju, najobičniji osvajački rat, banditsko-piratski  ili akt istinskog državnog terorizma, kojim se – korišćenjem vojne, političke i ekonomske premoći – ostvaruju pojedinačni interesu neke države u drugoj državi ili regionu. A takvu vrstu sukoba zabranjuje i Povelja UN.

Znam, čak i najopravdaniju akciju je moguće blokirati direktno ili posredno u Ujedinjenim nacijama, gde se prelamaju različiti interesi različitih sila, a svi su, kao po pravilu, sebični u odnosu na državu koja je „na tapetu“ i njen narod. Ali, to samo znači da valja pronalaziti adekvatnije mehanizme za odlučivanje i reagovanje, a ne lakonski ih i prećutno prepuštati u ruke jednoj (ili drugoj, zavisno od rasporeda interesnih zona) super-sili. A činjenica je da u toj sferi direktnog „deljenja pravde“ Sjedinjene Države posle Drugog svetskog rata ubedljivo prednjače, a posebno posle raspada SSSR, SAD su i jedini „svetski žandar, sudija i dželat u isto vreme“.

Najcrnje od svega, u slučaju mnogih američkih „milosrdnih intervencija“ do sad, pokazalo se da su dokazi izneti u prilog – falsifikovani, nedovoljno dobri ili osmišljeni i namešteni da bi se ostvario neki drugi, a ne humani, cilj. Modernom svetu zaista nije potrebno da se 10, 20 ili 30 godina posle neke američke akcije, ispostavi da su „činjenice“ isfabrikovane zarad nečijeg (ili državnog) poslovnog interesa, da je intervencija sa stanovišta međunarodnog prava bila nelegalna i nelegitimna, a sa pozicija  humanosti nepotrebna uopšte ili nepotrebna u takvom obimu. Na primere ne bih podsećao, ali ni u jednom slučaju utvrđenih falsifikata nije došlo do „povratka u pređašnje stanje“, naneta je ogromna šteta državi i narodu gde je intervenisano, što samo po sebi dokazuje neophodnost da se međunarodne intervencije sprovode isključivo na način na koji sam opisao u drugom pasusu.

Ovim nipošto ne tvrdim da neki režim od onih koje u poslednjih 60 godina Vašington sporadično proziva – nije onakav kakav Bela kuća i Pentagon tvrde da je. Samo tvrdim da ni jedna država nema pravo da sama utvrđuje činjenice, sudi, presuđuje i izvršava presudu nad drugom državom, i da na nivou država, baš i kao kada su pojedinci u pitanju, moraju da važe pravna pravila: da niko nije kriv dok se u zakonom propisanom postupku ne utvrdi suprotno i da je bolje osloboditi 100 zločinaca, nego osuditi jednog nevinog.

Da ipak ne zaboravimo da je uzimanje pravde u ruke jedne države, dovelo do kraha Društva naroda i potom do pogroma po broju žrtava i posrednim posledicama dosad nezabeleženog u istoriji.

Facebook Comments
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *