НИЈЕ МИ ЖАО

 

Није ми жао што сам био учесник ни једних демонстрација против Милошевића, свих, закључно са оним од 5. октобра: савест ми је мирна и образ чист.

Није ми жао, јер сам схватио да овде није проблем један човек, већ људи, менталитет и систем: да сам уместо демонстрирања поступио рационално и отишао у неку нормалну државу, што имадох прилике, увек бих пребацивао себи да нисам довољно учинио и веровао у идеализовану слику Србије и Срба.

Резултат свега је да бих данас, са безмало 50 година, врло радо отишао негде и са нормалне удаљености посматрао ову балегу, али, јбг, немам снаге да почињем из почетка, а нешто мањкају комбинације какве сам имао пре 25 или 15 година, па ми остаје само да се надам и да чиним све да бар своје дете склоним одавде.

А после Ђинђића, Живковића, Коштунице, Тадића, Николића, Ђиласа, Вучића… После разних Колесара, Јањушевића, Бодрума, кофера, Булатовића, Kриштоа, тунела… После тријумфалних устоличења Дачића, Мрке, Бајатовића, Обрадовића… После разних Кркобабића, Угљанина, Илића, Вулина, Бабића и њима налик… Мислим се нешто – Вучинићу, пизда ли ти материна, па зар онда није било боље да је онај кретен остао? Бар би знали на чему смо, и не би се ни у шта надали

Желим вам добро петооктобарско сунчано јутро. Свако. Исто.

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

1 thought on “НИЈЕ МИ ЖАО”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *