NOVINAR, ŽRTVA POLITIČARA I TAJKUNA Kako smo od pasa čuvara demokratije, postali omražena sorta

TANJUG javlja – da više ne postoji. Ne znam da li će baš to biti poslednja vest nekadašnje „Telegrafske Agencije Nove Jugoslavije„, potonje „Novinske agencije TANJUG„, ali znam da će biti poslednja po kojoj će ovaj bard novinarstva nekadašnje Jugoslavije ostati zapamćen. Nebitno da li će, u nekoj formi i „nekako“, ipak ostati, TANJUG kakogod neće opstati.

Tanjug. Foto: B92.net

Tanjug. Foto: B92.net

 

Ne, ovo nije omaž TANJUG-u, niti pokušaj da se rasplete da li je zbog imovine, zgrade u najstrožem centru Beograda, ili kakvog drugog političarsko-tajkunskog interesa, planski ubijen jedan od malobrojnih preostalih kakvih-takvih oslonaca normalnog novinarstva u Srbiji.

Ubijanje TANJUG-a samo je još jedan u nizu dokaza da „ova država“, ili, preciznije, političari koji je vode (a nebitno kojih su boja, jer svi isto rade) i tajkuni koji od nje zarađuju, imaju interes da unište i ovo malo preostalog nezavisnog i slobodnog novinarstva. I medijski mrak i strahovladu u Srbiji upakuju u „oblandu“ skandaloznog, tabloidnog „novinarstva“.

Primetićete da koristim dva termina: novinarstvo i „novinarstvo“. Već dugo pravim tu razliku, naizgled malu, oličenu samo u navodnicima, da bi se razlikovali profesija u svom izvornom obliku, i njen nakazni, defektni oblik stvoren, promovisan i podržan od političarsko-tajkunske kaste. Isto razlikovanje činim i kod pojmova novinar i „novinar“. I kod pojmova medij i „medij“.

Upravo, drugi direktan motiv za ovo pisanje je fejsbuk status poznate naše blogerke, uvažene Mirjane Mimice, u kome – s tačke gledišta običnog građanina, s velikim pravom – novinare upisuje u spisak najlošijih ljudskih osobina i najnemoralnijih profesija. Na listu, neka mi bude dopušteno tumačenje, samog ljudskog dna.

Screenshot_1

Status Mirjane Mimice na Fejsbuku

 

Nije, naravno, čudo što običan konzument medija ovako misli. Građanin dobija „konačnu informaciju“, a ona se, poslednjih godina, u Srbiji svela na skandal, nemoral, bezobzirnost, vulgarnost, bezobzirnu bitku za položaj i novac… ukratko, na zaista najlošije i najcrnje ljudske osobine. Sve to, aktivno promovišu i sponzorišu upravo oni kojima ovakvo stanje u medijima najviše i odgovara: političari i tajkuni. Da ih niko ne kontroliše, da ih niko ne pita, da nikom ne polažu račune.

Mi iz medija – a kad kažem „mi“, mislim na preživele odgovorne profesionalce, kojih itekako još ima – to nismo ni mogli ni hteli da odrađujemo. Mi smo oni bez navodnika. Novinari. Zato su se „gazde“ pobrinule da nađu izvršioce radova. Ti izvršioci, najčešće opšte poluobrazovani i medijski neobrazovani jurišnici, oni su kojima stavljam navodnike. „Novinari“.

Urušavanje države i njenih institucija, ubijanje kulture, obrazovanja i morala, nije moglo da se ne reflektuje na medije. Mediji su deo društva. Nadalje, oni nisu samo gola informacija. Mediji su i štampa/emiterska tehnika, distribucija/prenos, advertajzing… Sledstveno tome, uticaj na medije nije samo poziv glavnom uredniku sa „značajnog mesta“. Štaviše, toga i nema toliko koliko se veruje: učinkovita je i novinarska samocenzura u strahu od gubitka radnih mesta. Uticaj na medije je i strah od fizičkog napadana novinara. A najviše i najefikasnije od svega, uticaj na medije odrađuje se preko distributivnih mreža, koje su političari zakonima oteli medijskim kućama i dali privatnicima, i preko advertajzinga, gde jedino ima para.  Prva „slavina“ utiče na tiraž i gledanost, druga direktno određuje koliko novaca „kapne“ redakciji od oglasa, a samo od oglasa mediji žive. Matematika je, nadam se, jasna i bez objašnjavanja.

Da ne zanemarimo činjenicu da i novinari od nečeg moraju da žive, da imaju porodice, decu, da je i plata od bednih i nedostojnih 30.000 dinara ipak mnogo veća od časnog potucanja od redakcije do redakcije i moljakanja za posao sačuvanog obraza.

A mnogo je novinara bez posla – između ostalog, i zato što „novinari“ zauzimaju radna mesta za kudikamo manje novca nego novinari, a za razliku od njih ovi sa navodnicima nemaju moralnih ili esnafskih kočnica za odraditi šta je gazdi nužno. Gazdama štampanih stvari tipa Informer ili Kurir, pojava u etru tipa Pink ili Prva, i – kao najcrnji deo – u potpunom haosu koji vlada u sferi, da je nazovem tako, „internet informative“ (najnoviji primer, portal Telegram, gde naravno nema čak ni zakonom obaveznog impresuma) upravo odgovara takvo stanje, gde se ne zna ni ko pije ni ko plaća. Pa kao u svakom rijalitiju, što je više psovki ili seksa, „medij“ se bolje kotira, a oni izvršioci novinarskog posla koji pristanu na psovke ili seks, bolje zarade.

Otuda naše medijsko dno: zato što novinari ne pristaju da budu takvi izvršioci, pa gazde nekažnjeno (zašto da ne kažem – i od političara ohrabreno) forsiraju „novinare“.

I da se vratim na početak. Ako bez posla ostane 180 ljudi iz TANJUG-a, to će ipak većinom biti novinari, a ne „novinari“, čak i ako se složimo da je različit kvalitet kadra. To je JOŠ stotinak novinara bez posla. To je još veći grabež za ono malo radnih mesta gde se profesija, znanje, obrazovanje još cene i gde se još prima kakva-takva plata koliko-toliko redovno. To je još veća mogućnost za ucene, pretnje ili „prijateljske savete“.

Ne, gospodo moja. Ovo blato, ipak, nisu kreirali novinari. Oni su samo, kao i druge profesije, kolateralna šteta u opštem grabežu i beskrupuloznosti, u kojima najbolje plivaju nemoralni, nečasni i za pošten posao nesposobni kompleksaši.

 

 

 

Facebook Comments Box
PODELI:

1 thought on “NOVINAR, ŽRTVA POLITIČARA I TAJKUNA Kako smo od pasa čuvara demokratije, postali omražena sorta

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *