ПОБЕДА ЗА НЕЗАВИСНОСТ

 

Први велики војни успех словенског становништва на Балкану збио се 7. октобра 1042. године. Тада је дукљанска војска архонта Стефана Војислава, у Барској бици (позната и као битка код Сутормана или битка на Туђемилском пољу) потукла византијску, под командом драчког стратега Михајла, и протерала Византинце са своје територије.

Славна победа Војислава над Грцима год. 1043. (графика из 19. века).

Као директна последица те битке, Дукља је призната и од Рима и од Цариграда и постала је прва независна држава на Балкану, потом уздигнута на ранг краљевине с династијом Војислављевића.

Битка се, заправо, догодила усред ноћи између 6. и 7. октобра, кад су дукљански одреди напали изненада на византијски логор у планинским теснацима. Бој се окончао потпуним поразом византијских снага и погибијом 7 њихових заповедника.

Како је уопште дошло до саме битке?

Византијска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је византијским вазалима – рашком жупану, босанском бану и захумском кнезу – наређено да са својим одредима нападну са севера.

Кнез Војислав

Пред јаком византијским и вазални српским снагама (оновремени извори наводе цифре од 40.000, па и 60.000 војника, које се данас сматрају претераним, али се византијска бројчана надмоћ не доводи у питање), Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Византинци без борбе пролазили Дуљкљом, палећи, пљачкајући и поробљавајући, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, стратег Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.

Војислав је, међутим, са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Византинци враћали. Његов план је био да искористи своје високе положаје и да у изненадном ноћном нападу разбије византијску војску. Када су се Византинци зауставили и направили логор да преноће, Војислав је њиховом заповеднику послао једног Баранина који је требало да га, као византијски пријатељ, убеди да је опкољен огромном војском и да му је боље да одмах бежи да би се спасао, истовремено ширећи ту вест по самом логору стварајући панику. Током вечери се на небу појавила комета (у питању је комета која се видела 6. октобра), што је унело додатни немир у византијску војску.

 

А КАКО ЈЕ ЗЕТА ПОСТАЛА ЦРНА ГОРА? ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ

 

Проширења Дукље

Наредног дана, током ноћи, Стефан Војислав је изненада покренуо напад на уснули византијски логор.

Напад је отпочео ударом са околних висова по логору, како стрелама, тако и камењем које је избацивано из свих могућих справа за бацање и котрљањем великог стења на сам логор, уз гласну вику и дување у рогове чиме је стваран утисак да нападача има много више него што их је заиста било. Изненадни ноћни напад затекао је Византинце потпуно неспремне и њихове снаге су у потпуности разбијене, чиме је Војислав извојевао велику победу.

После тога, Византија више никад није покушавала да поврати суверенитет над Дукљом, а Војислав је проширио власт Дукље на Травунију и Захумље, дотадашње византијске вазале.

Стратегија коју је Стефан Војислав применио у Туђемилској бици била је основ стратегије генерала Живојина Мишића у Колубарској бици, девет векова касније.

Архонт Војислав је родоначелник династије Војислављевића, који су 30-ак година после ове битке овенчани краљевском круном.

У знак сећања на ову победу, у Црној Гори се датум битке прославља као Дан војске Црне Горе.

 


Фото: wikipedia; Видео: youtube

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *