ПОМОЋНА ПОЛИЦИЈА, ПАРТИЈСКА ВОЈСКА

Баш уочи божићних празника, Србију је изненадило, а и уплашило, ступање на снагу Уредбе о помоћној полицији. Сама Уредба такође, донета је у тишини – и политичкој, и медијској – два дана уочи Нове године, као допуна и разјашњење актуелног Закона о полицији („Службени гласник РС“, бр. 6/2016). Додуше, исто је било предвиђено и старим законом, постојала је и уредба, али никад није активирана. Међутим, оно шта боде очи су и разлике две уредбе…

У тренуцима изражене бахатости владајуће странке, повећане напетости, и дивљања припадника једне параполицијске формације („Комуналне полиције„), у ситуацији учесталих штрајкова полиције и војске, када следе редовни председнички и врло могући парламентарни избори, промовисање некакве „Помоћне полиције“ отвара ново поглавље несигурности и реално представља још један, значајан корак ка диктатури. Многи страхују да се у ствари формира још једна паралелна партијска формација. Јер, овлашћења овом уредбом дата Министру унутрашњих послова су најблаже речено неспојива с демократским тековинама. Погледајмо само члан по коме се припадници ПП ангажују по конкурсу, али може и мимо њега.

Министар и директор

Тако је један, наоко успутни члан Закона о полицији (члан 249.), који се поред традиционално „полубудне“ опозиције, убијених медија и спиновима бомбардоване интелигенције, некако „провукао“, постао кључни моменат за утеривање страха у кости непослушним грађанима, чак ако то и није била изворна намера. Формирање додатних полицијских снага, са свим правима и овлашћењима полиције, а мимо уског тумачења Закона о полицији и општих аката која прописују и ограничавају пријем у државну службу, с правом је изазвало узнемирење грађана и свих оних који брину о људским правима. Иако, понављам, није новитет. Чини се да све треба понајвише гледати кроз призму околности.


Осим што предвиђа врло широко овлашћење Влади, да Уредбом решава ствари које би требало регулисати Законом (сећате се периода владања уредбама у Србији, није на добро изашло), овај члан Закона предвиђа четири ситуације, када је могуће формирати Помоћну полицију. А те четири ситуације, Уредба доводи до апсурда.

  1. Високи безбедносни ризик. Шта приучено лице може да допринесе у ситуацијама високог безбедносног ризика, када су по природи ствари неопходни високи, оспособљени професионалци једино кадри да одговоре таквим захтевима? По старој Уредби, постојала је обавеза похађања курса, или ангажовања пензионисаних полицајаца. По овој, такође постоји курс, али се могу ангажовати мимо курса и конкурса, сви који су прошли одређен степен полицијске обуке (основна, СШУП, ВШУП, ПА…) и „друга лица која испуњавају услове предвиђене овом Уредбом“, само да су незапослени и у распону од 18 до 50 година. Притом, високи безбедносни ризици су, по правилу они који се дешавају тренутно и неочекивано, и нема превише простора за брзо ангажовање „помоћника“. И шта је, уосталом, с полицијским резервистима? Укинути старим законом, у корист Помоћне полиције.
  2. У природним и другим несрећама. И овде, пре свега, основни приговор: брзина ангажовања. Надаље, за природне и друге несреће ипак су најбољи високообучени кадрови из Сектора за заштиту и спашавање. Овде би такође било могуће тренутно и за конкретне задатке ангажовати полицијске резервисте. Оно шта немамо, а о чијој потреби враћања се и разговарало после поплава 2014, су јединице Цивилне заштите и/или неке врсте Територијалне одбране. Они би свакако били много кориснији од Помоћне полиције. За ове послове, дакако.
  3. Обезбеђивање државне границе. Реално, овде би од Помоћне полиције било и највише користи, и најмање замерки на њено ангажовање… Да није основног питања: ако је за потребе обезбеђења државне границе потребно више људи, зашто се не прими више њих у састав редовне полиције? Ако је у питању тренутно повећање потребе, увек се могу ангажовати јединице војске, или резервна полиција. Али ето, да узмемо да је ово област за коју је, врло уско, од незапослених становника пограничних области, могла да се формира Помоћна (гранична) полиција, као својеврсна резерва која би се ангажовала по потреби и на уговор.
  4. У другим случајевима када је угрожена унутрашња безбедност. Е, сад заборавите све ове претходне три тачке, јер у овом грму, тачки 4, лежи зец. Претходне три тачке су тачно „мазање очију“ док не дођемо до права Владе, или чак министра унутрашњих послова, да под паролом да је унутрашња безбедност угрожена, а може бити угрожена чимегод, кадгод и какогод, ангажује Помоћну полицију. Знате већ мој став да изузетке треба тумачити уско и да треба избећи сва „искакања“ из уставом и законима строго одређених оквира, ланца команде, цивилног и психијатријског надзора и слично. Ова тачка предвиђа сушту супротност свему томе. Што ће рећи – ако Скупштина процени да је унутрашња безбедност баш толико угрожена, мање је недемократски посегнути за врло недемократском мером, ангажовањем Војске, него формирати неку паралелну полицију.

 

Смотра редовне полиције

Дакле, овим су тачке закона „демистификоване“ до крајње једноставног, логичног става: да је постојање „Помоћне полиције“ суштински непотребна, а по демократске тековине веома, веома опасна категорија. Многи је већ у јавности пореде са параполицијским формацијама хитлеровске Немачке (Гестапо, СА…).

Ипак, поређења са Гестапоом су неодговарајућа, јер су њега чинили професионални полицајци, политички индоктринирани. Ако се Уредба добро разуме, уопште нема основа очекивати ангажовање професионалних полицајаца, већ само политички индоктринираних особа, у оквирима Помоћне полиције. Што се тиче поређења са СА, мислим да тај концепт више обухвата садашња „Комунална полиција“. Ово је, рекло би се, нешто сасвим ново.

Ово све намеће још прегршт питања. Полицији се годинама прети „вишковима“. Сада се одједанпут јавља потреба за додатном, „помоћном“, полицијом. Или је то само начин да се заобиђе забрана запошљавања у државним органима, а толико је заслужног страначког кадра ког треба удомити? Због чега се годинама урушавају капацитети (као и статус, егзистенција, ауторитет…) регуларне полиције (па и војске), а онда формира организација која треба „да појача“ безбедносни систем? Склоност министра полиције за политизацијом функције и структура којима је надређен је уочљива и манифестована: да ли је ово пречица за стварање Преторијанске гарде? И тако редом.

Зоран Милојевић Зељо

Оно шта посебно боде очи, осим већ поменутих широких овлашћења Министра, је чињеница да „помоћни полицајци“ не морају да буду ангажовани само у својим срединама. После ангажовања Мише Вацића, осуђиваног неонацисте, за „саветника“ у Канцеларији за КиМ, јавност се с правом узнемирила да би ангажман у Помоћној полицији могао најпре да добије још један „саветник“ у тој Канцеларији, Зоран Милојевић Зеља, човек који је описан гао главни виновник инцидената (пребијања, киднаповања, шамарања, претњи…) у Врбасу, Оџацима, Мајданпеку, Мионици, Србобрану… Управо, широкопојасно ангажовање „безбедносно интересантних“, „контроверзних“, па и „жестоких“ ликова у владајућој коалицији, логично наводи на помисао да би они били „прве перјанице“ те нове партијске полиције.
У новој уредби недостаје и, по многима, кључни елемент старе: да се у једној календарској години припадник ПП може ангажовати најдуже месец дана.
Када се све сабере и одузме, поставља се питање – колико смо далеко од диктатуре? И који се моменат треба сматрати кључним за ангажовање паравојних и параполицијских партијских формација, против ово мало преосталих демократских институција?

Помоћна полиција, Hilfspolizei, ономад

ЕДИТ:
Због жестоке реакције јавности, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић саопштио је да „неће бити формирана помоћна полиција„. „Влада Србије ће данас (9. јануара, прим. аут.) у десет сати донети уредбу којом ће се укинути уредба која постоји већ дванаест година и неће бити формирања помоћне полиције„, казао је Стефановић. Овим је др Небојша из Београда показао да не само лоше фалсификује сопствену школску спрему, већ и да лаже. Уредба, коју је донела ова влада, и чије је укидање најавио, постоји од 29. децембра 2016. – дакле, 12 дана, а не 12 година. Стара је престала да важи престанком важења старог закона.

Такође, и нехотице – а очигледно није довољно интелигентан да то сам спозна – доказао је да је СНС имала намеру да преко Помоћне полиције запошљава партијски кадар, мимо закона који забрањује повећање броја запослених на државним јаслама. Навео је да „нису биле истините критике опозиције да је циљ формирања помоћне полиције био да се запошљавају партијски кадрови„, јер су „посао ту могли добити само они који су завршили криминалистичку академију“. „На жалост, они неће сада бити запослени захваљујући Саши Радуловићу, Дверима и Демократској странци, због хајке која се води против нас и која је просто прејака“, казао је Стефановић.


Фото: tanjug.rs, wikipedia.rs, teleprompter.rs, RAS, друштвене мреже

Save
Save
Save
Save
Save
Save
Save
Save

Save

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

6 thoughts on “ПОМОЋНА ПОЛИЦИЈА, ПАРТИЈСКА ВОЈСКА”

  1. Ne da nismo daleko od diktature uskog kruga ljudi, tj. oligarhije, čiji je eksponent i javno lice Aleksandar Vučić, već se u takvom sistemu nalazimo jedno duže vreme.

    Zapad, tj. EU, neće prstom mrdnuti zbog toga, već će postizati dogovore sa oligarsima kako bi zadovoljili svoje političke, ekonomske i strateške interese. Dakle, dok god SNS udovoljava zahtevima MMF-a i EU, ova vlast će biti sigurna od njih.

    Jedina dva načina da se SNS sruši su:
    1) da im Zapad ispostavi račun koji odbiju, posle čega će taj isti Zapad iskoristiti bes običnog naroda u Srbiji kako bi svrgnuli oligarhe na čelu sa Vučićem, i instalirali nove poslušnike,
    2) da kolač koji oligarhijske strukture među sobom dele postane suviše mali za sve njih, posle čega bi se oni podelili i sukobili među sobom, što bi otvorilo prostor za pobedu novih opcija. Kojih, o tom potom.

    Inače, ova vlast neće priznati gubitak na izborima, a kada do toga dođe, pružaće otpor i izazvati sukobe i nestabilnost u zemlji.

    Lustracija je morala biti sprovedena posle 5. oktobra.

  2. Nihovo angazovanje bi porkivao rezervni sastav vojske i policije sa normalnim lancom komandovanja, ali dati oruzje i ovlascenja neobucenoj ili nedovoljno obucenoj masi moze dovesti do vece potraznje pogrebnih usluga u mestima delovanja istih…

  3. Па зашто сте онда давних дана у „демократском заносу“ инсистирали и укинули територијалну одбрану? Да ли се брига за државу и грађане репрезентује само контрирањем политичким неистомишљеницима? Или то нема везе са државном политиком, већ само са испуњавањем жеља одређених центара моћи изван Србије…

    1. Као што видите, Миланче, у тексту је критиковано и што немамо TО, и што немамо ЦЗ, и што немамо РСП

      1. Nessko: Јесте критиковано, али се целим текстом провлачи потка да је то „заслуга“ садашње власти. Без намере да стајем на било чију страну, суштина мог коментара је да ово није новитет у нашој политичкој пракси, већ да се ово у континуитету ради пуних седамнаест година. Међутим, у ЕДУТ-у је изнета још једна неистина… Цитирам: „Овим је др Небојша из Београда показао да не само лоше фалсификује сопствену школску спрему, већ и да лаже. Уредба, коју је донела ова влада, и чије је укидање најавио, постоји од 29. децембра 2016. – дакле, 12 дана, а не 12 година. Стара је престала да важи престанком важења старог закона.“
        Сада да цитирам и члан 13 нове уредбе:
        „Члан 13.
        Ступањем на снагу ове уредбе престаје да важи Уредба о служби у помоћној полицији и правима и дужностима помоћних полицајаца („Службени гласник РС”, бр. 27/06 и 109/09).“
        Дакле формирање ПОМОЋНЕ ПОЛИЦИЈЕ ЈЕ РЕГУЛИСАНО ЈОШ УРЕДБОМ ИЗ 2006-те ГОДИНЕ, а престанак важења те Уредбе је озваничен доношењем нове уредбе од 12. децембра! Што се тиче другог дела Едит-а ту се слажемо. На овај начин су хтели мимо забране да запосле одређени број људи. Врло вероватно чланова партије, али како се ствари у овој земљи развијају, и онако ће се запошљавати само чланови СНС-а пошто сви узимају њихову партијску књижицу. Србија се враћа лагано у једнопартијски систем!

        1. Миланче: с првом реченицом Вашег коментара не могу да се сложим (пише и да је ПП уведена законом из 2005, и да су тад укинути резервисти, и т.д.) али стоји чињеница, видљива једноставним упоређивањем две уредбе, да су новом створени услови за деловање мимо важећих прописа и основних начела демократије. Иначе, слажем се: континуитет урушавања институција, као и покушаји стварања партијских паравојсци, трају много дуже од ове владе (видети, нпр, моје писање о тзв. Комуналној полицији). Да, моја је грешка или боље речено непрецизност у „едиту“ око рока важења старе уредбе, јер постоји законски рок за доношење нове, који истиче у фебруару, али у томе није поента: не укида се уредба из 2005, јер она престаје да важи свакако. Уосталом, у њој нема толико спорних момената (има их у Закону из тог времена), али је кудикамо боља од нове. Управо та, нова, уредба из децембра 2016. против које су се побуниле и политичке странке (што је мање битно, јер све имају путера на глави) и грађани, се укида.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *