ПРЕВАРА

(јун 2011.)

Гледао ју је немо, право у очи.

Зурио је у њу, у ствари. Зурио забезекнуто, шокирано, не могавши да поверује у то шта види и шта чује.

Пред њим је била женска појава сасвим другачија од жене с којом је поделио толике године.

Није то више била она особа којој је посветио живот, коју је извукао из блата, којој је пружио руку када је било најпотребније.

Сад је пред њим седела зла, немилосрдна, хладна, далека особа. Имала је, чинило му се, чак и другачији лик.

Управо је сазнао да га је преварила. Тачније, још пре неколико дана, наслутио је да се десило  нешто необично и са њиховом дотад неизмеривом љубављу неспојиво. Била је чудна, одсутна, деконцентрисана, нерасположена. Она је неко време све одрицала; њему ђаво није дао мира, налазио је нелогичности и неслагања у њеним штурим објашњењима и избегавањима директног погледа. Онда је уз помоћ „неких важних људи“ дошао до доказа, а она је те вечери, изненађујуће лако, без емоција и кајања, то потврдила.

Зашто си до сад тврдила да се ништа посебно није десило? Да сте се само овлаш пољубили?

– Где си ти видео да се то признаје? – одговорила је питањем.

Па, мени си обећала да ћеш прекинути са мном, ако пожелиш да ме превариш.

– Их, обећала…

Да, и у мој живот си се клела да ме ниси преварила.

– Ма даааајјј… И ти си у то поверовао?

Свака њена реч кидала му је срце у парам-парчад. То није била она жена због које је на коцку ставио и свој живот, и каријеру, и породицу.

Покушавао је да сазна – зашто.

Шта је ту наоко мирну женицу жељну нормалног породичног живота нагнало да заврши са другим мушкарцем у кревету, да на коцку стави све шта је имала? Он повода није налазио. Није пио, није се коцкао, није имао друге жене. Био је сасвим посвећен њој, њиховој срећи, деци… Давао је све шта је имао, од љубави до новца. Трудио се да јој приушти и више него што може. Да ли је љута на њега? Да ли јој нешто није пружао? Да ли јој је ишта ускратио?

Није му давала одговоре. Тек би понекад бесно одреаговала, јасно му стављајући до знања да то није нешто о чему жели да прича.

А њему су била потребна објашњења.

Због срушених снова. Уништене будућности. Обрисане срећне прошлости. Због деце. Због свега у њу уложеног. Због њега.

– Схваташ да смо ушли у кризу? – некако је прозборила. – Притисли су нас проблеми са свих страна.

Какви проблеми? Да ли сам ја правио неки проблем, нешто ти ускратио?

– Не знам. Ниси. Не знам.

Какви проблеми? Неки, које разговор није могао да реши? – инсистирао је.

– Не знам, приметио си да не разговарам с тобом више, као некад.

Приметио сам. Али, зашто?

– Не знам.

Већина њених и овако ретких, најчешће бесних и штурих одговора, сводила се на „не знам„. Оно мало што је сазнавао, стварало је још већу збрку. Њему ништа није било јасније,  а питања су се множила.

– Кад сам га упознала, нисам хтела да те преварим, али упорно ми се удварао… Искрено, допао ми се. Тог дана се ништа није догодило, а сутрадан… сутрадан сам сувише попила… Позвала сам га у хотелску собу… И тако се десило.

Зашто ниси стала? Када си схватила да ће се десити нешто? Зашто си пила, довела себе да не расуђујеш како треба? Знаш да кад пијеш…

Није давала одговор. Даљи разговор ју је, очигледно, нервирао. И изабрала је најгору могућу реакцију, желећи ваљда да га повреди још мало, као да није било довољно. Почела је, уз дрзак осмех, да му прича безобразне детаље односа, са све пикантним описима љубавникових делова тела које је похотно користила. И није пропуштала прилику да му покаже колико је опседнута својим љубавником.

Обоје су имали бурну прошлост, којом нису могли да се подиче. Када су се упознали, поверовали су да своје авети могу да оставе за собом. За то су морали да се посвете једно другом. Да се потпуно окрену од онога шта су били. Да буду искрени до бола. Да једно другом буду најпре оно шта ни једно нема: најбољи пријатељи. Њему је био потребан ослонац, неко ко ће га пратити. Њој, и родитељ, и љубавник, и брат.

Знали су да ће бити криза и грешака, али, бар он је мислио да је период када су кризе и грешке могле да их угрозе, био иза њих.

Како се преварио. Како се само болно преварио.

Срце му је лупало као лудо. У њему су се сукобили рацио поноса, и ужасна бол због губитка особе коју је поистоветио са својим животом. Осећао је да му недостаје ваздуха. Осећао надирућу киселину кроз ждрело. Исповраћао се.

Она је седела хладно, без реакције. Попут проститутке, која после обављеног посла очекује да буде плаћена.

Схватио је да одговоре неће добити. Без речи је узео да пакује њене ствари. Одувек је желео да она његов дом третира као свој. Сада је схватио да она ни њега не третира као свог, а камо ли његов дом. Болела га је њена реакција. Тачније, изостанак сваке реакције. Чак га је више болела њена равнодушност после, од онога шта је урадила. Није успевао да схвати како је тако брзо и лако одустала од њих двоје. Од тог за цео град савршеног пара. Како је лако, као руком, све бацила у воду. Позвао је такси да је одвезе.

Она није ни на то реаговала. Куцала је поруку свом љубавнику!

 


Фотографије: http://zena.blic.rs, www.rtvbn.com

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *