ПРСТИ

Увек сам волео лепе, згодне, образоване и културне жене. Оне које држе до себе у сваком погледу. Није да нисам имао ове друге, свакако, али, с њима никад није могло да буде шта „озбиљно“, ако се разумемо.

Тешко да се може говорити о типу жене у мом укусу, али, неке заједничке карактеристике биле су: да висина кореспондира с мојом, да је није лакше прескочити него заобићи, да нема канту к`о Вилендорфска венера, да има лепе ноге, а ако су још и глежњеви танки – машала! Боја косе и очију, величина сиса, облик и пуноћа усана, увек су спадали у сферу широке толеранције (иако су коврџице, сисе за у шаку – а моја је прилична – или пуне усне биле „предност“, што би рекли послодавци). Овде не говорим о општим захтевима који подразумевају чистоћу и уредност.

Али, колико год та жена била савршена, постојала је једна физичка „фалинка“, која је мени реално увек била „апсолутно одустајући фактор“: изглед њених прстију.

Јебига, рећи ће неко да сам фетишиста, ама, кратки, ћевапчичасти прсти, нокти шири но ужи, изгрижени или неуредни (сад том списку додајем и ове наказне шпицасте вештачке канџе), и следствено томе кромпири на стопалима – терали су ме у панични бег од те жене. Увек било и биће – мале сисе, ожиљак, салце на стомаку, целулит… све се то могло истолерисати, ако постоје особине које „покривају“, а ако те особине нису биле уочљиве на први поглед, ја сам их обично ископавао.

Али, ружни прсти? Никако. Ни с каквим разлогом, ни по коју цену. Никад.

Facebook Comments Box
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.