САОБРАЋАЈНА ПАТРОЛА: ОД БЕОГРАДА ДО ЦРНЕ ГОРЕ

 

Од кад знам за себе, вожња ка Црној Гори траје „данима“, врло је напорна, захтевна и оптерећујућа. A то искуство се понавља деценијама, бар по два пута годишње. Можда ће зато моји савети некоме помоћи.

Липовичка шума

Писаћу о уобичајеној траси „Ибарском магистралом“ (како се колоквијално зове, иако није цела деоница та магистрала), Мељак – Степојевац – Лазаревац – Љиг – Горњи Милановац – Чачак – Пожега – Ужице – Нова Варош – Пријепоље – Бијело Поље – Мојковац – Колашин – Подгорица – море. Наравно, постоје алтернативни правци који „покривају“ делове трасе, као  нпр. аутопутем до Ћићевца, па Краљево – Рашка – Нови Пазар – Рибариће – Рожаје – Бијело Поље (па даље основном трасом), или одвајање преко Босне и Херцеговине, или пут преко Жабљака… О томе неком другом приликом.

Обилазница око Чачка

Док се „извучете“ из Београда, посебно на правцу поред Железника и Петловог брда, па да се некако кроз камионе, пољопривредне машине и семафоре докопате Љига, потребно је неколико сати. Онда мало данете душом до Чачка, али не толико да уживате у вожњи, јер или ви морате да обилазите, или вас неко обилази, или обилази возило из супротног правца… Зато је „обилазница“ око Чачка права ноћна мора: то траје, траје, свако мало вас ухвати неки семафор, ограничење брзине је „убитачно“, али постоји опасност и да се убијете или неког другог убијете ако је прекорачите…

Ибарска магистрала

Додатно мучење је на делу код Овчар бање, иако је нови тунел знатно олакшао пут, јер не идете преко старог претесног железничко-друмског моста кроз насеље. Према Ужицу и Златибору још је ђене-ђене, магистрала код Севојна је широка и права, обилазница око Ужица коректна, са три траке, мада уске, непрегледне и с коловозом у доста лошем стању, као што и добар део трасе до Златибора има ту претицајну траку. Некада је пењање уз Златар, па све до иза Кокиног брода био најопаснији део, али оно златарско исправљање кривина је много доброг донело, а после Кокиног брода ка Пријепољу је пристојно… Заједничка карактеристика целог овог дела је – када путари среде једну деоницу, десет других деоница изгледа као да свакодневно годинама њима возе гусеничари.

Притом, да се разумемо, сигнализација је солидна, правац не може да се омаши, иако често на коловозу нема ни разделне линије ни бочних линија и граничника. Наравно, до скоро сте могли да налетите на путоказ „Титоград“, али бар избушених знакова, на којима мештани вежбају гађање из аутомобила у покрету, више нема. Ресторана, бензинских пумпи, радионица… успут има сасвим довољно, па ако вам се деси неки пех, као мени 2015. на пример, када ми је камен „испаљен“ испод точка шлепера разбио шоферку, није проблем да се замени.

Граница Србије

Они чега у мом детињству није било, сада је реалност. Тужна, у сваком смислу. Српски гранични прелаз Бродарево изгледа као неколико кутија постављених усред недођије, увек је гужва, непрегледно је, и дан данас не могу да схватим да је могуће да нема пара да се то мало уреди. Као и друм између Бродарева и Добракова (прелаз са ЦГ стране): та деоница, са све претесним тунелима, изгледа као да је „нико неће“, као да никоме не треба… Притом је пут екстремно опасан, мислим да је опаснији од кањона Мораче. Црногорски прелаз Добраково, међутим, већ изгледа као нормалан гранични прелаз, иако коловоз непосредно после њега није нешто чему се возачи радују.

Да: за прелазак границе довољна је лична карта, или пасош, док се за децу тражи било какав идентификациони документ, може и здравствена књижица.

Одатле убрзо следи нова мука, „најдужи“ град на планети, Бијело Поље. То треба проћи, уз ограничење 50 на сат и велики број патрола саобраћајне полиције. Сећам се и периода санкција, и дубоких колотрака, и лоше сигнализације: то је, на срећу, давна прошлост, али је ограничење (разумљиво, насељено место је) ипак ту и без обзира на нову обилазницу, која је пут олакшала, пролазак кроз Бијело Поље траје и траје и траје. У том делу друм свакако није лак за вожњу. Никад није био.

Кањон Мораче

Стандардно кривудање до Мојковца, иако су на неколико места урађене три траке, па Колашин и возачка мора – Морача, а између Црквине и скоро по правилу киша у „завесама“ (изненадан пљусак који ограничава видљивост на неколико сантиметара од брисача), четвере очи и пуна возачка пажња, која умара и цеди возача, трају до прилаза Подгорици. Ту је урађена коректна обилазница, са по две траке у сваком смеру,  али на жалост није заокружен „пун прстен“, па они што иду ка Цетињу, Будви и Боки „виде ђавола“ возећи кроз Забјело или центар Подгорице.

Обилазница Голубовци

Пут из Подгорице, уз језеро, поред Вирпазара, до рачвања за тунел Созину односно „петровачке стране“ је коректан, уз неколико потенцијалних загушења. Ко скрене за Созину, за 2,5 евра по проласку добије господску вожњу до Јадранске магистрале. Ко се определи за уштеду и крене „петровачким странама“…па, нека буде спреман на традиционални „риголето“, јер су серпентине међу најтежима у бившој Југославији. Јадранска магистрала је већ јадранска магистрала, с много туриста који прелазе гдегод, с возилима која излећу одаклегод без најаве и слично. Зато је друм од Подгорице преко Цетиња до Будве одличан, сређен беспрекорно, најчешће са три траке.

Треба ли да и овде поменем истину, с којом се суочавају возачи из Србије у ком год правцу пошли? Гориво у Црној Гори је и квалитетније и јефтиније. Баш као и у БиХ, Хрватској, Мађарској, Македонији… И друго: возача „лудака“ има свуда, иако су строге казне доста „ушкопиле“ Црногорце – пазите, јер регистарска таблица више није моменат где препознајемо опасност. У Србији ће вас, такође, доста ометати запрежна возила и пољопривредне машине. Наравно, посебно упозорење: у асфалту на делу Платија има доста камена, да се не топи под сунцем, али то значи да је веома клизав ако је и мало влажан.

Аутопут Љиг – Прељина

Оно шта је новитет ове године, и што у сваком смислу користи, је она кратка деоница аутопута Љиг – Прељина.  Прошао сам тих 40-ак километара и морам да кажем да та деоница заиста у пуној мери показује разлику и колико је у ствари аутопут ка јужном Јадрану неопходан. По страни ужасна укључења (то је ипак, надам се, привремено), минијатурна наплатна станица због које је увек гужва и где се изгуби доста времена уштеђеног у вожњи аутопутем и тунели Брђани и Шарани, у којима коловоз стварно изгледа као сеоски пут (ваљда зато што су гулили да „продубе“ тунеле, јер су зафркнули висину) – чињеница да постоји правац без раскрсница, семафора, запрежних возила, укључења, где може да се безбедно претекне… много значи. Има тај аутопут још доста мана, на пример, довољно је кривудав да заиста није морао да се сече храст запис, могла је да се направи још једна кривина.

Али ето, само тај део, и само поглед на новоизграђене стубове моста на деоници Матешево – Подгорица (иду на 160 м висине) показује неопходност аутопута у целој дужини и пуном профилу. Не само да би се за само неколико сати стигло на море, већ и да би се уопште нормално и безбедно изашло из Београда и стигло до успутних места пре Пријепоља, на пример.

Фото: лична архива, novosti.rs, avaxdesign.co.rs, wikimedia.org, panoramio.com

Save

Save

Save

ПОДЕЛИ:

5 thoughts on “САОБРАЋАЈНА ПАТРОЛА: ОД БЕОГРАДА ДО ЦРНЕ ГОРЕ”

  1. Potpuno se slazem. Zato mi idemo preko Bosne, nekad se odvojimo vec od Lajkovca pa preko Debelog Brda, a ove godine isprobali i Preljinu. Kroz Bosnu je voznja odlicna, a nema guzve na granicama niti na putu

  2. Za mene predivni put a ne tako opterećen i najkraći za najbliže more Beograd-Šabac-Cer-Krupanj- (preko Mačkovog Kamena) Ljubovija-Bajna Bašta-Tara-Zlatibor-Nova Varoš-Prijepolje-Jabuka-Pljevlja-Žabljak-Šavnik-Nikšić a potom ka moru tj. Risnu (sever) ili ka Podgorici pa opet ka moru (jug).

  3. Najdosadnije deonice od Beograda do Ljiga i od Zlatibora do Nove Varoši. Sa Zvezdare i Voždovca bolje je preko Topole i Rudnika. Dobrim autom za 75 minuta preko Ralje do Rudnika. Hladovina pod Avalom i novi asfalt preko Topole.
    Za one koji se ipak odluče da magistralom izađu iz Beograda, dodatni predlog preko Ćelija i Divčibara do Požege. Ima više krivina, ali nema gužve, tako da vremenski isto traje još se izbegne Čačak. Veći deo tog puta je okružen drvećem sa obe strane pa je i hladovina odlična.

  4. Prema primorju, iz Panceva preko Smedereva pa na autoput. Iskljucenje kod Batocine. Nocna voznja, put prazan, uz 190 din putarine i radove, trebalo nam je sat i po do Kragujevca. Dalje standardno Cacak, Uzice… Uz 2 zaustavljanja za 6 i po sati smo bili na Brodarevu. „Dobro jutro i srecan put“ i sa nase i sa crnogorske strane. Toliko smo se zadrzali. Dobar kvalitet puta kroz Srbiju, ali velika mana sto nema dovoljno katadioptera, za razliku od puta kroz Crnu Goru gde ih bas ima. Kako nas je uhvatilo jutro u kanjonu, poceo je polako i saobracaj da se pojacava. Definitivna preporuka da se taj deo, kao i silne krivine preko Zlatibora i Zlatara prodju nocu. Mislim da je bolja „vidljivost“ iza krivine kad tamo negde vidis farove nego kad nemas predstavu sta te ceka. A voze kao po auto-putu, cesto u suprotnoj traci. Iako volim taj deo Crne Gore, sa nestrpljenjem ocekujem autoput do primorja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *